Kad Dušan, Grujica i Vesna zovu da pitaju – kako si?

U ugovoru o radu se kao prvi radni dan upisuje 29. januar 1999. Niš dobija dopisništvo. Ubrzo i stare i glomazne računare, koji se čuju kad rade, a dok podignu sistem možemo da skuvamo kafu. Print je zakon, internet manje važan. Meki trbuh su zarade, od tada pa do danas.

Atmosfera u redakciji izvanredna, gotovo porodična, na momente i pobunjenička, kada pritisak Miloševićevog režima poraste. Povremeno vrlo jasno osećam taj vajb i na 250 kilometara udaljenosti od redakcije.

Te “prve” godine, tokom NATO bombardovanja, glodur Gruja, sav urednik, sav šmeker i sav Danasovac, ili šefica dopisničke mreže Veca, koja ume da zavara svojom oštrinom a zapravo je najbolji prijatelj svakog “svog” dopisnika, zovu i noću, da pitaju da li sam dobro, jer su čuli da je Niš gađan.

Za direktora Duleta, kome je opstanak Danasa, koji je (ne)retko bio između Scile i Haridbe, danonoćna radna obaveza, pitanje: “Kako si? Šta se dešava kod tebe?”, nije formalnost.

Kada zbog rešavanja jednog problema dižem kredit, ume i da grdi na svoj tihi način: “Čuo sam, zašto me nisi zvala, našli bi rešenje”.

A kada u kafanskoj diskusiji kažem da smo, za razliku od njih- vlasnika, mi ostali po definiciji “najamni radnici”, iz njega progovara nekadašnji sindikalac: “Ne, ne, to nikako nije tačno!”.

Nadam se da će mi biti oprošteno što ovoga puta ne pominjem i probleme.

A i da ne bude- moj običaj je da uvek stavim ružičaste naočare kada govorim o tom vremenu. Nostalgija, guja u nedrima. Pritom, dobre stvari koje tada doživljavam unutar redakcije daleko su brojnije od onih drugih, realno, rekli bi neki novi klinci.

I ređaju se, tako i od tada, dani, kafe, posao, kafane, pritisci, važne teme, radosti, glavobolje.

Privođenje u nišku policiju 2000, zajedno sa aktivistima Otpora. Bušenje guma na automobilu kojim odlazimo na protest u Leskovac, koje “niko nije video” iako je bilo ispred Policijske uprave. Pretnje crnogorskog kriminalca koji je kasnije ubijen. Indirektna upozorenja da bih „mogla malo da pripazim šta radim“.

Ignorisanje, osim u par slučajeva, svih pitanja koja postavljam kabinetu aktuelne gradonačelnice Niša, koje traje duže od godinu dana, i svakako je poseban vid „suptilnog ometanja”.

Uprkos tome, nije malo ljudi koji izriču pohvale Danasu ili tvrde da su im naši tekstovi pomogli da reše problem.

Poslednji slučaj beležimo nedavno, kada se dvojici niških policajaca izriče presuda na po šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog toga što su pre pet i po godina prilikom privođenja zlostavljali i mučili dvojicu maloletnika, koji su sa Tvrđavskog mosta skinuli zastavice Srbije i Mađarske. Zastavice su okačene povodom održavanja zajedničke sednice njihovih vlada, kojom su predsedavali premijeri Aleksandar Vučić i Viktor Orban.

Policajci se na suđenju otvoreno žale da je Danas kriv što je zlostavljanje i mučenje maloletnika uopšte procesuirano.

“Optužnica je podignuta posle tri godine, ali nakon što je izašao tekst u listu Danas”, tvrde, ocenjujući da je profesionalno izveštavanje “medijska hajka”.

Ukratko, prihvatamo krivicu.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.