Dete sam iz „mešovitog” braka odrastao u velikoj porodici // Vasojevići imaju mentalitet koji te ne mazi rečima, ali te gradi delima // Odrastanje devedesetih bilo je navikavanje na nenormalno // I sam sam koketirao sa stranputicom // Poezija je zauzela posebno mesto u mom srcu // U našoj kući se oduvek diskutovalo o politici // Studiranje u Kragujevcu je jedan od najlepših perioda u mom // Pravo prestaje da bude samo profesija i postaje oblik građanske odgovornosti // Sretenje u Kragujevcu nije samo datum, nego podsetnik
Rođen sam u Velikoj Plani. Dete sam iz „mešovitog” braka. Mada, kada sam rođen, Crnogorci i Srbi su se praktično smatrali jednim narodom. U to vreme, a to je 1978. godina, nacionalne tenzije su bile na jako niskom nivou, a jugoslovenstvo je postojalo kao opšta nadnacionalna pripadnost. Razlike su se nosile kao nijanse, a ne kao granice. Ipak, nisam stigao da se sa jugoslovenstvom poistovetim.
***
U mojim ranim tinejdžerskim godinama, baš kada čovek počinje da promišlja o identitetu, ta ideja je već iščezavala, a nacionalizmi su buknuli. Pitanje da li si Srbin, Hrvat ili Bošnjak, postalo je toliko važno da su ga mnogi platili glavom. Čuvene devedesete. Vreme u kome ratno, bratoubilačko okruženje postaje naša dugogodišnja realnost.
***
Zbog svega tada viđenog i proživljenog stekao sam „imunitet” na nacionalizam. Taj stav je kod mene došao prirodno, iz porodice i životnog puta, ne kao ideološka poza ili filozofska konstrukcija. Kao deca, često smo odlazili u Sarajevo, grad u kome je rođena naša majka, u kome se susreću jezici, vere i običaji, i u kome su se razlike mogle živeti kao bogatstvo, a ne kao teret. Takođe, putovali smo često i u Hrvatsku. Baka po majci je živela u Splitu, nakon razvoda sa dedom. A Crna Gora, očev zavičaj, bila je naš drugi dom.
***
U tim relacijama, između gradova, mora i planina, rano sam shvatio nešto vrlo jednostavno, ljudi su ljudi, različiti samo po tome da li su dobri ili loši, a nacije su veštačke tvorevine koje nas, kad postanu idolopoklonstvo, dele, zavađaju i udaljavaju. I najčešće služe kao dimna zavesa da se ne bi videlo ono najvažnije, ko ima moć, ko je zloupotrebljava i ko zbog takvog pristupa na kraju plaća račun.
***
Odrastao sam u velikoj porodici, petočlanoj. Nikada nisam bio sam, jer sam blagosloven time da sam rođen kao blizanac. Imao sam privilegiju da životne izazove i radosti delim sa meni najbližim čovekom, mojim bratom Vlatkom. To je odrastanje učinilo duplo lakšim i duplo lepšim. Imali smo i dve godine stariju sestru Rajnu, koja je pred nama krčila put, štitila nas i volela onako kako samo sestra svoju braću može da voli. Bila je odličan đak i pravi uzor. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu i bila jedan od razloga što sam se i ja odlučio na studiranje u ovom gradu.
Sa bratom Vlatkom u Gračanici Foto: Privatna arhiva
Odrastanje u velikoj porodici u Velikoj Plani – sa sestrom i bratom Foto: Z. S. M.
Nikola Jovović, Ratko i Vlatko Kastratović u kragujevačkom kafiću „Akademija” početkom ovog veka Foto: Privatna arhiva
***
Tata je rođen u Gračanici, prelepom planinskom selu na severu Crne Gore. Voleo je i hvalio svoj zavičaj s takvom strašću da, kad god čujem Radmilovićevu repliku iz „Radovana Trećeg”: „Kad bi Bog poželeo da skući kućicu na Zemlji, on bi je podigao u mom zavičaju”, ja pomislim na njega. I bio je u pravu. Na Sjekirici, naspram koje stameno stoji Zeletin, a u čijem podnožju protiče meni najdraža reka Lim, na kojoj sam naučio da plivam, taj kraj deluje kao oaza prirode. Zelenilo, čist vazduh, izvori pitke vode na svakom koraku, najslađe „organsko” voće i povrće, i naravno: rakija, sir i kajmak. Kod babe i dede smo brat, sestra i ja provodili mnogo vremena, od najmanjih nogu pa do pred kraj osnovne škole.
***
Iz ove perspektive, taj deo detinjstva je bio čaroban. Prostranstvo, šume, livade, „rafting” rekom na unutrašnjim traktorskim gumama, plivanje, jahanje osamarenih i neosedlanih konja, čuvanje stoke, poljski radovi. Mirisi na sve strane: hrane, pokošene trave, drvne građe, štale, kiše, četinara… Ali ono što je ostavilo najsnažniji i najtrajniji pečat na nama ipak nije bila priroda, nego vaspitanje. U tom gorštačkom kraju si prihvaćen samo ako si ono što jesi. Bez foliranja.
***
Vasojevići imaju mentalitet koji te ne mazi rečima, ali te gradi delima. Uči te da je poštovanje jedna od najvažnijih socijalnih veština. Moraš ga dati da bi ga dobio. Uči te da ljude ne smeš razlikovati po statusu, etičkoj pripadnosti ili poreklu. Da je junaštvo spremnost da izađeš na crtu jačem od sebe, a kukavičluk maltretiranje slabijeg. I da je čojstvo, sposobnost da druge zaštitimo od sebe, jednako junaštvu. Taj moralni minimum za čoveka je, u stvari, moralni maksimum za društvo koji mora da gradi i neguje ako želi da izbegne nasilje i da se smatra demokratskim.
***
Da ne bi postali previše rigidni u tradicionalnom, zaslužna je naša majka, koja je u nama uspela da izgradi kosmopolitski duh. Deda po majci, Zlatiborac, i baba, Užičanka, nastanili su se u Sarajevu gde je deda, kao vojno lice, službovao. Tu su se rodili moja majka i moj ujak. Majka je odrastala uz Bitlse i Roling Stonse, i tadašnje uticaje hipi pokreta, u gradu koji predstavlja sudar i suživot nacija i veroispovesti i gde je multikulturalnost bila činjenica, a ne parola. Te vrednosti je prenela na nas. Uz nju sam se rano zaljubio u muziku i ta ljubav nikada nije prestala.
***
Počelo je sa Indeksima, Bijelim dugmetom i Ribljom čorbom. Ali kada sam u trećem razredu osnovne, na „Dvestadvojci”, čuo „Youth Gone Wild” od Skid Row, postao sam opsednut muzikom. Odmah su se nadovezali Guns N’ Roses i njihov čuveni album „Appetite for Destruction”, zatim Whitesnake, Aerosmith… Muzika mi je postala i utočište i identitet. Moj brat, naš tada najbolji drug, a danas kum, Sima, i ja, još đaci kod učiteljice, crvenim sprejem ispisali smo na zidu naše osnovne škole veliki grafit – Youth Gone Wild. Stajao je godinama, i kada smo školu odavno završili. Taj grafit je bio stvarni opis našeg tadašnjeg unutrašnjeg stanja: buntovni klinci voljni da prkose svakom lažnom autoritetu. Sima je život i školovanje nastavio u Londonu, gde je celu porodicu odveo njegov otac pun nepoverenja u politička rukovodstva na čelu ondašnjih republika SFRJ i tako porodicu spasao svega onoga što su donele ratne devedesete.
***
Zatim je, već u petom razredu, u naš život uleteo pank. Kao muzika, kao pobuna, kao krik generacije. Nabavili smo brdo kaseta. Nekih loših kopija. Sex pistols, The Clash, Dead Kennedys. KBO, Trula koalicija, Satan Panonski… Organizovali smo „šutke” u školi. Doneli bismo kasetofon i za vreme odmora puštali pank i šutirali se. To je preraslo u odmeravanje snage među dečacima. Pridruživali su se i oni koje pank nije zanimao. Njima je to bio povod da pred devojčicama pokažu da su „čvrsti”. Hodali smo sa modricama po potkolenicama. Pank me je dalje odveo u metal i hard core vode, a tek u gimnaziji sam sebi dozvolio da konačno slušam sve što mi se sviđa, bluz, džez, rok… odbacujući nepisano pravilo da, kad se jednom odrediš i izabereš muzički pravac, ne prelaziš granice.
***
Odrastanje devedesetih bilo je ustvari navikavanje na nenormalno. Ratno okruženje. Sankcije. Hiperinflacija. Dizelaši. Mafijaši. Plate od nekoliko maraka. Sećam se da nam je otac davao džeparac u dinarima i opominjao nas da moramo da potrošimo sve u toku dana, jer sutra taj novac neće imati vrednost. I mi smo trčali na flipere, bilijar, igrice i uvek „ispoštovali” da za sutra ništa ne ostane. U tom periodu je snimljen i čuveni dokumentarac „Vidimo se u čitulji” koji je trebao da posluži kao opomena, a postao je inspiracija za bavljenje kriminalom mnogima. Besperspektivnost, srušen sistem vrednosti, degradacija diploma i obrazovanja, inženjeri i arhitekte koji preprodaju devize i gorivo na ulici, uspon neobrazovanih, sve to je gurnulo mlade na ulicu.
Na protestu protiv litijuma u Gronjim Nedeljicama Foto: Privatna arhiva
Ekološki protest u Loznici Foto: Privatna arhiva
Na auto-putu Miloš Veliki odlazak a studentski protest u Beogradu 15. marta 2025. godine Foto: Privatna arhiva
***
I sam sam koketirao sa stranputicom. Iako uspeh u školi kod mene nikada nije izostajao, dugo nisam bio ubeđen da je to pravi put. Otisnuli smo se na ulicu, koja je bila mesto gde smo bežali od turobne stvarnosti, ali mesto na kome važe druga pravila ponašanja i dokazivanja. Prošao sam sve njene „predmete” i stekao zasluženu „diplomu”: tuče, poroci, beskrajne žurke, koncerti, letovanja, putovanja, samo da nismo kod kuće i da ne slušamo o posledicama Miloševićeve vladavine. Da se osetimo živim i nekako kanališemo taj pritisak surove društvene stvarnosti.
***
U isto vreme, ljubav prema muzici pratila je ništa manja ljubav prema knjigama. I deda po majci i deda po ocu voleli su da čitaju. Majka takođe. Ponavljala nam je da načitan čovek može biti intelektualac i bez diplome, a čovek sa diplomom koji nije načitan nikada to neće postati. Naučio sam da čitam vrlo rano, sa nepunih pet godina, uz stariju sestru, koja je čitanje naučila spremajući se za prvi razred. Ostalo mi je u sećanju da su me u Gračanici jednom posadili u vrh stola, u punoj kući, da svi vide „čudo od deteta” koje sa pet godina čita novine, i to „Večernje novosti”. Po crnogorskim selima tada je još bilo dosta nepismenih, naročito među starijima, pa se pismenost posebno cenila.
***
Pored dečjih knjiga i klasika poput Ćopićevih „Orlovi rano lete” i Molnarovih „Dečaka Pavlove ulice”, najjače uspomene iz tog perioda su mi ipak knjige Karla Maja. U dahu sam čitao doživljaje Vinetua, Old Šeterhenda i Old Fajerhenda. Sećam se da sam jednog letnjeg raspusta, kod babe na selu, ujutru počeo i do večeri završio „Blago Srebrnog jezera” roman od preko 400 strana. Sa knjigama sam postao nerazdvojni prijatelj. Uspešno se družimo i dan danas. Posle Karla Maja krenuo sam da čitam sve. Najpre knjige iz kućne biblioteke: Nušića, Tolstoja, Dostojevskog, Ćosića, Andrića, Selimovića, Kiša, kao i knjige iz gradske biblioteke i odakle god da su dolazile.
***
Bukovskog i Fantea sam znao da „razvlačim”. Odložim knjigu na svakih sto stranica i ostavim za sutra, da uživanje traje duže. Bukovski me najpre „kupio” kao romanopisac, a zatim, za mene još važnije, kao pesnik. Poezija je zauzela posebno mesto u mom srcu: od Vaska Pope, Šantića, Rakića, Bećkovića i Njegoša, do Novice Tadića, Čarlsa Simića, Ezre Paunda i Rejmonda Karvera, i današnje snažne regionalne scene gde u poetskom izrazu prednjače Marko Tomaš, Zvonko Karanović i njegova „Enklava”, Radmila Petrović, Draško Sikimić…
***
U našoj kući se oduvek diskutovalo o politici. Otac i majka bili su opoziciono nastrojeni i brzo su nama deci usadili svest o kritičkom sagledavanju svakog sistema zasnovanog na kultu ličnosti, umesto na snazi i funkcionalnosti institucija. To mi je kasnije pomoglo da razlikujem državu od vlasti i da razumem kako autokratija uništava društvo. Sporo, ali temeljno, kroz strah, naviku, lažni mir i sigurnost. Najpre ti objasne da je ćutanje razumno, a onda te kazne što nisi aplaudirao. Mi nismo nikada ćutali.
***
Uz ranu fascinaciju advokatskim pozivom i uživanje u filmovima i dokumentarcima iz sudnice, uz želju da se borim za pravičniji sistem, zaštitu ugroženih i poštovanje propisa, pravo je u moj život ušetalo kao logičan izbor. Sećam se da kada sam na prvoj godini fakulteta spremao ispit iz „Uvoda u pravo”, celim bićem sam osetio da sam napravio pravi izbor.
***
Studiranje u Kragujevcu je jedan od najlepših perioda u mom životu. Bezbrižno druženje sa malo para, mnogo divnih ljudi okupljenih oko tema koje volim, i plejada odličnih profesora na čijim se predavanjima moglo mnogo naučiti. Sve to je stvorilo vrednosni i stručni temelj za moj kasniji rad. Prvi put smo se brat i ja tada stvarno razdvojili. Ne emotivno, nego životno. Svako u svoj ritam, svoje obaveze i svoje krugove. I baš u tom prostoru u kome sam morao da naučim da stojim sam, Kragujevac mi je doneo jedno posebno prijateljstvo. Na predavanjima sam upoznao Nikolu Jovovića iz Nikšića, čoveka sa kojim sam se odmah prepoznao po istoj meri za ljude i po istoj netrpeljivosti prema površnosti. Vremenom je naše prijateljstvo postalo dublje i zrelije i izdržalo test vremena i udaljenosti, ono koje ne živi od svakodnevnog viđanja nego od poverenja.
***
Po završetku studija stažirao sam u tadašnjem Opštinskom sudu u Kragujevcu. Učio sam praktičnu primenu prava, funkcionisanje sudske vlasti, izazove sa kojima se sudije sreću i video jasniju sliku kako se „deli pravda”. Dragoceno iskustvo za sve što me kasnije čekalo. Profesionalni razvoj se dalje odvijao na, za mene, pravi način. Šest divnih godina u čuvenom „Takovo osiguranju”, jednoj od najboljih firmi u Srbiji kada su uslovi rada i odnos prema zaposlenima u pitanju. Proputovao sam Srbiju uzduž i popreko i kao pravni zastupnik postupao pred skoro svim sudovima opšte nadležnosti. Ono što uvek pomenem kada govorim o „Takovu” jeste da se, za tih šest godina, nijednom nisam vratio kući nervozan zbog posla. Ekipa sjajnih ljudi i kolega, od vlasnika i direktora do portira i spremačica. Srećom, sa mnogima sam i dalje u kontaktu.
Zahvalnica studenata Pravnog fakulteta u blokadi Univerziteta u Kragujevcu Foto: Privatna arhiva
Podška kragujevačkih advokata budućim kolegama studentima u blokadi Pravnog fakuleteta u Kragujevcu Foto: Privatna arhiva
***
Ipak, u jednom trenutku sam shvatio da moram krenuti ka ostvarenju svog profesionalnog sna i otisnuti se u advokaturu. U toj nameri me je pratio tadašnji kolega iz firme, a današnji prijatelj, saborac i poslovni partner Ivan Dojčinović. Rukovođeni Židovom mišlju da „ne možeš otkriti nova prostranstva dok ne izgubiš obalu iz vida”, dali smo otkaz u „Takovo osiguranju” i zaplovili u nepoznato. Registrovali smo prvu zajedničku advokatsku kancelariju u Kragujevcu: „Kastratović & Dojčinović”. Brzo se pokazalo da je izbor bio pravi. Stigli su predmeti, a san je postao java.
***
Međutim, kako to obično i biva, realnost se pokazala sirovijom od sna. Ideali su zamenjeni ogoljenom praksom koja nam je pokazala da zakon u Srbiji nije sveto slovo i da često moraš da se boriš i za ono što bi u uređenoj državi bilo normalno. Kad institucije počnu da rade u korist vlasti i moćnika, a na uštrb zakona, onda razumeš da kao advokat, pored pojedinačnog predmeta, moraš da braniš i temeljnu pravnu ideju, a to je da propisana pravila moraju važiti podjednako za sve. Tu pravo prestaje da bude samo profesija i postaje oblik građanske odgovornosti.
***
Zato sam često javno govorio ono što mislim da je suština profesije. Advokat nije servis vlasti, niti dekor sistema, nego institucionalni oslonac građaninu kada se nađe pred udarom države, moćnika ili organizovanih centara uticaja. Kad se advokatura utiša ili stavi pod kontrolu, građanin ostaje bez stvarne odbrane, a pravo se svodi na formu, na dekor, na delovanje bez smisla. Zbog takvog odnosa prema pozivu moj rad se vrlo brzo i prirodno preklopio sa odbranom ljudi koji su zbog protesta i građanskog aktivizma ulazili u prekršajne i druge postupke.
U takvim predmetima se vidi obrazac: represija je često „administrativna”, na papiru čista, a u suštini brutalna. Nalozi, praćenja, identifikacije, pritisci, pretnje, poruke predstavnika režima da „možemo kako hoćemo”. Cilj nije istina i pravda, nego disciplinovanje, da se građanin nauči da je tišina bezbednija od prava. U takvim okolnostima advokat ne brani samo stranku, brani granicu. Brani princip da država mora da se legitimiše zakonitošću, a ne strahom. Tada je najvažnije da čovek oseti da nije sam pred sistemom, jer usamljen građanin je najlakša meta. Takvim angažmanom advokatura ostvaruje svoju svrhu.
Porodična sa Nevenkom i Klarom Foto: Privatna arhiva
Sa kolegom Ivanom Dojčinovićem na protestu Foto: Privatna arhiva
***
I zato mi je važno i ono što se danas dešava sa studentima. Njihova borba nije mladalački hir, niti puka dnevna politika, nego instinkt društva da se vrati na osnovne vrednosti. Na ustavnost, zakonitost i dostojanstvo građanina. Studenti su zakazali novi veliki skup na Sretenje, 15. februara, u Kragujevcu, a ovoga puta i u Orašcu. Sama simbolika tog datuma govori koliko precizno pogađaju suštinu. Sretenje u Kragujevcu nije samo datum, nego podsetnik. Na Sretenje 1835. proglašen je Sretenjski ustav, prvi moderni ustav u Srbiji, donet i zakletvom potvrđen 15. februara u Kragujevcu. To je bio pokušaj da se država utemelji na podeli vlasti i pravilima, a ne na samovolji pojedinaca.
***
Zato mi je taj spoj, Kragujevac i Orašac, na Sretenje, snažan i ličan. Između ustanka i ustava, između pobune i pravila, stoji ista stvar, narod koji neće da pristane da mu se sloboda svede na milost, a pravo na mrtvo slovo na papiru. I kad studenti kažu „između ustanka i ustava stojimo mi”, u tome čujem isto ono što advokatura, kad je živa, treba da radi: da bude brana normalizaciji bezakonja i jedan od temeljnih stubova pravne države.
***
Moja pomoć studentima i svima koji su na udaru zbog borbe za vladavinu pravanije stvar imidža, nego profesionalne etike i ličnog kompasa. Ne branim nikakvu „ideologiju”, branim pravo da niko ne bude kažnjen samo zato što je digao glas, da postupak bude pravičan, da institucije ne budu produžena ruka bilo čije moći. Jer kad se represija jednom testira na manjini, sutra postane pravilo za većinu. Možda je zato moja najvažnija borba danas jednostavna, borba protiv straha i normalizacije nepravde. Za institucije koje služe svima. Za društvo u kome je građanska hrabrost navika, a ne incident. Za zemlju u kojoj se patriotizam meri poštovanjem Ustava, a ne količinom mržnje prema drugom i drugačijem.
Na protestu Srbija protiv nasija 2023. godine Foto: Z. S. M.
***
U toj borbi čoveku je potrebno sidro. Ja ga imam. U vezi sam sa Nevenkom, devojkom u koju sam se zaljubio čim sam je prvi put video, što i nije bilo teško, jer se lako zaljubiti u najlepšu devojku u gradu. Ona je u mene mnogo kasnije, što je takođe bilo očekivano.
Pošto slučajnosti, verujem, ne postoje, sudbina je uredila da naša veza započne jedne subote u „Trezoru”. Leto je bilo, prepuna bašta. Stajao sam na stepenicama, gužva i guranje. Ona je prošla pored mene sa svojim društvom i nehatno me nagazila, a onda insistirala da plati piće kako bi se iskupila. Tako je sve počelo. I evo nas pred punoletstvom naše veze.
***
Velika ljubav je krunisana jednom preslatkom Klarom, našim svetionikom koji svetli jasno i kada noći postanu tamnije i kada naiđu životne bure sa snažnim talasima. To svetlo nas uvek izvuče na obalu i ne dozvoli da se razlupamo o podvodne hridi, koje život krije. Kada imaš dete, sva društveno politička razmišljanja dobiju svoju najjednostavniju proveru: da li to što radiš ostavlja svet i milimetar pravednijim i boljim za one koji dolaze posle tebe.
O sagovorniku
Radivoje Kastratović (48) je advokat iz Kragujevca. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, a pripravnički staž obavio u tadašnjem Opštinskom sudu u Kragujevcu.
Foto: Privatna arhiva
Profesionalnu karijeru započeo je kao pravni zastupnik u osiguravajućem društvu, nakon čega prelazi u advokaturu. U praksi se bavi krivičnim, građanskim i privrednim pravom, sa posebnim fokusom na ljudska prava i zaštitu građana u postupcima pred sudovima i organima uprave.
Politički je i građanski aktivista. Oženjen. Otac jedne ćerke.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
U Srbiji danas oblačno, vetrovito i hladnije vreme sa padavinama uz formiranje snežnog pokrivača u predelima južnije od Save i Dunava i to od 8 do 20 centimetara, na planinama i više, upozorio je Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ). Prestanak snega očekuje se krajem dana i tokom noći ka sredi.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: N. Raus
