Kada ružno zasija lepotom

Sekundarna separacija se obavlja unutar otpada RC a nakon prijema reciklabilnog otpada. Osnovni zadatak sekundarne separacije je: čišćenje i priprama za obradu.

Otkup je veoma efikasan način prikupljanja reciklabilnog otpada. Otkupom se dodatno stimulišu građani da iz kućnog otpada izdvajaju i donose razvrstane komponete na otkup u RC.

Presovanjem i baliranjem se obrađuju: papir, karton i plastična ambalaža.

Mlevenje (usitnjavanje) . Neki mleveni materijali su skuplji na tržištu. Nakon izdvajanja, sekudarnom sparacijom, i nakon obrade sabijanjem, baliranjem i mlevenjem, sekundarne sirovine se pakuju na palete i skladište. Što se tiče tehnološkog procesa obrade i tretmana otpada u RC, očigledno je da se papir, limenke, plastična ambalaža i ostali plastično-ambalažni otpad obrađuje isključivo mehaničkim putem (presovanjem, baliranjem i mlevenjem) bez primene fizičko-hemijskih postupaka koji mogu ugroziti životnu sredinu.

Mehaničko- biološka obrada

Zaživljavanjem sistema selekcionisanja otpada na mestu nastanka očekuje se smanjenje količine mešanog otpada koja pristiže na sanitarnu deponiju. Jedna od najprihvaćenijih tehnologija u svetu, koja daje zahtevne rezultate po pitanju kvaliteta prerađenog otpada može da se podeli u dve celine: mehaničku i biološku.

Mehanička obrada neselektivnog komunalnog otpada ima za cilj da mehaničkim putem, bez direktnog angažovanja ljudske radne snage, razdvoji otpad na dve glavne frakcije. Mehaničkim tretmanom ovakve vrste može se izdvojiti do 35 odsto otpada i upotrebiti ga kao čvrsto gorivo u toplanama.

Biološki otpad

Druga faza, to jest podizanje pogona za biološki tretman otpada, može da se realizuje kada se za to stvore povoljni uslovi (pre svega finansijski) , ali pre uvodjenja strogih normi za kvalitet odloženog otpada na sanitarnim deponijama.

Ovakav tretman otpada predstavlja trajno i održivo rešenje za odlaganje otapada.

Kompostiranje razgradivog otpada

Kompostiranje je kontrolisan biohemijski proces u toku koga dolazi do prirodnog biološkog razlaganja organske materije u kontrolisanim aerobnim uslovima uz prisustvo mikrorganizama. Kao rezultat razgradnje nastaje stabilan materijal nalik humusu – kompost, ugljen dioksid, voda i minerali. Kompostiranje je, u osnovi, reciklaža odredjenih vrsta organskih otpada i predstavlja prvi korak u smanjenju količine baštenskog i kućnog otpada (30-60 procenata) koji se nepotrebno odlaže na deponije. Istovremeno, organski otpad se preobraća u nešto što je korisno za zemljište, a time i za životnu sredinu.

Cilj kompostiranja je dobijanje organskog djubriva radi povećanja biološke aktivnosti zemljišta, odnosno ono direktno ne hrani biljke već mikroorganizme tla i time poboljšava njihovu aktivnost u zemljištu. Takođe, poboljšava fizičke, hemijske i biološke osobine i celokupnu dinamiku zemljišta pa se time kompost naziva regulatorom plodnosti zemljišta.

Zemljišni organizmi su glavni izvršioci procesa kompostiranja. Bakterije započinju razlaganje biljnog tkiva, najbrojniji su i najefikasniji razlagači organske materije. Pored njih, u razgradnji učestvuju gljive, gliste, razne bube, mravi, puževi i drugo. Skoro jedna trećina dobijenog komposta predstavlja ostatke zemljišnih organizama. U gomilu koja se kompostira ne treba da se stavlja meso, kosti i razne masnoće, ostaci mlečnih proizvoda i sirova jaja zbog neprijatnog mirisa koji bi privukao životinje i glodare, zatim imet pasa i mačaka, delovi bolesnih biljaka, korov, gumeni predmeti, plastika, staklo, metal. Ostaci mesa, ribe, mlečnih proizvoda, razne masnoće (iskorišćeno ulje za prženje) , izmet pojedinih životinja (mesojedi) i kanalizacioni mulj smatraju se opasnim otpadom i posebno se tretiraju.

Opasni metan

Glavna pretnja životnoj sredini od biootpada je stvaranje gasa metana na deponijama koji učestvuje sa oko tri procenta u stvaranju efekta staklene bašte i utiče na globalno zagrevanje. Direktiva o deponijama Evropske unije obavezuje svoje članice na smanjenje ukupne količine biootpada koji se deponuje. Prema Direkti i zabrani odlaganja biodegradabilnog otpada na deponije kompostiranje je dobilo na značaju kao alternativna opcija tretmana ove vrste otpada.

Postrojenja za kompostiranje – kompostane trebalo bi da budu projektovane u skladu sa standardima koji se odnose na negativan uticaj na životnu sredinu, zdravlje ljudi i životinja. U njima se može kompostirati mešani otpad bilo da je to metod predtretmana otpada radi smanjenja organske komponente u otpadu pre deponovanja, ili je metod proizvodnje korisnog materijala.

Organizovanim upravljanjem otpadom značajno se utiče na očuvanje životne sredine. Reciklažom otpada mogu se postići vidljivi ekonomski efekti. Deo izdvojenog otpada predstavlja polaznu sirovinu za stvaranje novih proizvoda, proizvodnju toplotne energije i đubriva.

(Za prilog su korišćeni delovi naučnog rada: Plansko i organizovano upravljanje otpadom-šansa za smanjenje zagađenja životne sredine čiji su autori Novica Grujić, doktor mašinstva i Aleksandra Živković, inženjer zaštite životne sredine.)

Upravljanje smećem kao prevencija

Upravljanje otpadom može se sprovoditi na nekoliko načina. Prevencija stvaranja otpada i redukcija (Reduce) , minimizacija korišćenja resursa i smanjenje količina ili opasnih karakteristika generisanog otpada. Ponovna upotreba (Reuce) ponovno korišćenje proizvoda bilo za istu ili drugu namenu, bez prerade. Reciklaža (Recycle) iskorišćenje objektivne vrednosti otpada kroz tehnološke procese prerade sekundarnih sirovina do sirovina za istu ili drugu namenu. Kompostiranje je proces prerade organskog otpada, koji nema upotrebnu vrednost, do komposta. Dobijanje energije (Recover) sagorevanje otpada u kotlovima toplane. Odlaganje otpada (Disposal) trajno zbrinjavanje otpada koji ne može da se koristi.

Postupanje sa otpadom

Kako gradovi rastu sa porastom populacije količina nastalog otpada je sve veća, postaje nepodnošljiva. Koriste se različiti načini odlaganja otpada: otvorene deponije, krateri, septičke jame, fabrike za spaljivanje.

Otvorene deponije su nenatkriljene oblasti koje se koriste za odbacivanje čvrstog otpada svih vrsta. Otpad je dostupan, raznosi se, nepokriven je i nerazvrstan. Ovakve deponije su nehigijenske i opasne po zdravlje. Krateri za odlaganje su ogromne rupe u oje se baca gradski otpad u slojevima. Kada se odloži jedan sloj, on se prekrije zemljom koja se sabija. Tako sabijen sloj formira opasnu ćeliju. Kada nastane puno ćelija, i krater se napuni, nastaje takozvana „baterija“. Septičke jame su higijenske i rešavaju problem curenja do nekog vremena. One su obmotane nepropusnim materijalima od plastike i gline i hermetički su zatvorene. U našj stvarnost septičke jame su propusne a ima slučajeva gde su bivši bunari pretvoreni u jame. Fabrike za spaljivanje su mesta gde se deo otpada preradjuje (reciklira) a deo se spaljuje. Ostatak od spaljivanja je pepeo. Deo tog pepela, dimom i vetrovima, raznosi se veoma daleko. Ovaj pepeo truje vazduh, vodu i zemlju. Najveći deo otpada koji se spaljuje mogao bi biti preradjen (recikliran) , ali se to ne čini uvek. Ovo uopšte nije dobar način uklanjanja otpada i ovako se uklanja infektivan otpad.