„Kako ćemo?“, pita me bivši kolega: Novinar „Danasa“ o „saslušanju kod kuće“, u stanici u kojoj je nekad radio kao policajac

Međutim, do sada je bila retka praksa da policija novinara zove na pravo, pravcato saslušanje i to ni manje ni više nego da otkrije svoj izvor.

Stvar se dodatno komplikuje ukoliko ste i sami nekada radili kao policajac, a vrhunac bizarnosti je kada vas zovu u vašu stanicu u kojoj ste radili, i to u vašu nekadašnju kancelariju, da vas saslušavaju bivše kolege sa kojima ste nekada radili.

„Treba da te saslušamo“, reče mi dobro poznat glas preko telefona. Broj sa kog me zove je službeni.

Policajci imaju neki čudan smisao za humor i u prvi mah pomislih da je pandurska šala.

„Ozbiljno, evo stiglo iz tužilaštva PO (zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja).“

I dalje ništa ne razumem, ali sada već shvatam da nije šala.

Rekoh mu da mi kaže razlog i da mora da mi pošalje pisani poziv, jer družba je družba, a služba je služba.

Još u aprilu sam objavio da je advokat Nemanja Aleksić uhapšen, kao i da je brzi droga-test pokazao da je pozitivan na spid, o čemu je svedočila službena beleška koju dobih od izvora iz tužilaštva tog dana. Pošto je gospodin Aleksić pasionirani ljubitelj podnošenja besmislenih tužbi, malo mu je bilo onih pet privatnih kojima je zatrpao redakciju Danasa, već je podneo i krivičnu prijavu tužilaštvu protiv NN lica (mog izvora) za krivično delo povrede tajnosti postupka.

Naravno, sve je to legitimno, no tužiteljka koja je zadužila ovaj predmet došla je na brilijantnu ideju da naloži policiji da sasluša novinara i da ga pita ko mu je izvor. Ona verovatno misli da je normalno da novinar dođe u policiju i oda svoje izvore. Izgleda da nije čula za novinarsku tajnu koju zakon propisuje. Nije se ni tome čuditi, tužioci u Srbiji ne znaju ni neke banalnije stvari.

Stiže i poziv. Četvrtak, 10 časova, policijska stanica Novo naselje, kancelarija ta i ta. Sve moje — i stanica i kancelarija — ali sam sada sa druge strane.

U međuvremenu, ovo postaje vest i oglašavaju se sva novinarska udruženja, redakcija Danasa, veliki broj kolega i ljudi iz javnog života. Dobro je da još uvek postoji ta solidarnost. Iako se nje niko preterano ne plaši, znači onome kome je pružena. Zahvalan sam svima neizmerno, ali nisam ni uplašen ni uznemiren… meni se po glavi vrti samo to da idem u svoju kuću.

Više zbog principa nego zbog stvarne potrebe, odlučujem da idem tamo sa svojim advokatom. Uvek apelujem javno da ljudi, čak i kada su pozvani u svojstvu građanina, ne idu sami u policiju i bilo bi licemerno da i ja tako ne uradim.

U stanicu sam i pre ovoga išao nekoliko puta, kada sam bio u prolazu, ali iz potrebe da se javim svojim bivšim kolegama, no ovo sada je drugačije.

Ovog puta treba biti profesionalan i formalan, što zbog sebe, što zbog tih ljudi tamo, kojima je bilo neprijatno verovatno više nego meni.

Policijske stanice su inače mesta gde vreme stoji. Sve je isto, malo šta se tu menja, pa je vrlo lako evocirati uspomene.

Dok hodam stepeništem, imam osećaj kao da sam se vratio sa nekog kraćeg godišnjeg odmora i da treba da uđem u svoju kancelariju da pogledam šta ima da se radi. Međutim, nema više onog osećaja slobode, kao kada se krećete kroz svoju kuću. Ne znam ni kako da se obratim ljudima koje srećem, jer sam sad došao kao stranka, a ne kao kolega i drugar.

U kancelariji su napravili razmeštaj stolova, ne izgleda baš isto kao dok sam ja bio tu, ali ipak je tu i dalje onaj osećaj kao da sam bio odsutan par dana, a ne skoro tri godine.

„Kako ćemo“, pita me moj bivši kolega.

„Isto kao i sa svakom drugom strankom, ti pitaš — ja odgovaram.“

Obavismo to brzo, jer sam na prvo pitanje ko mi je dao belešku odgovorio da ne želim to da kažem, da ovo doživljavam kao pritisak tužilaštva na slobodno novinarstvo i da se više neću odazivati povodom ovog slučaja ukoliko tužilaštvo to bude zahtevalo.

Profesionalno i sa njegove i sa moje strane. Nema ko šta da mu zameri, a tu je bilo još dvoje policajaca koji ovo mogu da potvrde. Gadna su ovo vremena, a policajci danas uglavnom nagrabuse kada svoj posao obavljaju onako kako treba.

Prošlo je bolje nego što sam očekivao, nisam se osećao ružno, čak su i emocije ostale potisnute.

Ipak, da smo svi ljudi od krvi i mesa, podsetio sam se uveče na gostovanju kod Dane Vučenić. Sve je bilo super dok me nije pitala kako sam doživeo to što sam saslušavan u svojoj bivšoj kancelariji.

Knedla je u grlu, a emisija ide uživo. Moram da odgovorim kratko i brzo, da se sad na kraju ne raspadnem. Uspeo sam i niko nije mogao da primeti koliko sam teško izgovorio te dve rečenice, čak ni Danica.