Kako da roditelji postanu digitalni saveznici svojoj deci?

Ovu su samo neka od pitanja i dilema na koje odgovore nudi publikacija “Digitalna pismenost”, nastala sa ciljem da roditeljima i drugim zakonskim zastupnicima dece starijeg osnovnoškolskog uzrasta, kao i svima koji su uključeni u njihovo vaspitanje i obrazovanje, pomogne da se izbore sa izazovima digitalnog roditeljstva i da ih osnaži da budu kompetenti saveznici svoje dece u snalaženju u digitalnom prostoru.

Prepoznajući roditelje kao značajne aktere u digitalnom odrastanju dece, publikacija pruža konkretne savete, smernice i alate roditeljima za bolje razumevanje digitalnog okruženja u kojem njihova deca odrastaju, zaštitu dece od onlajn rizika, načina uspostavljanja kontrole i praćenja sadržaja kojima su deca izložena, kao i podsticanje dece na kritičko razmišljanje, kreativno i konstruktivno korišćenje tehnologije.

Već na samom početku autorka ove publikacije Dobrinka Kuzmanović, profesorka na Univerziitetu u Beogradu, koja se dug niz godina bavi pomenutim temama, “razbija” mit o tome da današnje generacije dece imaju napredne digitalne veštine.

– Još uvek postoji naivno uverenje da deca, usled činjenice da svakodnevno koriste digitalne uređaje, poseduju napredne veštine digitalne pismenosti. Međutim, istraživanja ukazuju na globalni trend da se u okviru formalnog sistema obrazovanja digitalne tehnologije ne koriste na smislen, pedagoški efikasan način i da učenici stoga ne stiču odgovarajuće digitalne kompetencije u školskom kontekstu, iako je to predviđeno programom nastave i učenja – kaže Dobrinka Kuzmanović.

Ove navode ilustruje podacima iz nedavnog međunarodnog istraživanja računarske i informacione pismenosti ICILS, u kome je naša država prvi put učestvovala, a koje je, između ostalog, pokazalo da dve trećine učenika iz Srbije na kraju osnovnog obrazovanja ne poseduje digitalne kompetencije, neophodne za samostalno, sigurno i kritičko korišćenje digitalnih tehnologija u školi i van nje.

Isto istraživanje svedoči da nijedna od zemalja učesnica ove međunarodne studije od prvog ciklusa (2013. godine) do poslednjeg (2023. godine), nije zabeležila napredak u digitalnoj pismenosti učenika. Taj nalaz govori da deca ne stiču odgovarajuće digitalne kompetencije kroz svakodnevno korišćenje digitalnih uređaja za komunikaciju i zabavu, i da nije presudno koliko često koriste tehnologiju, već u koje svrhe je koriste.

Kvalitet vremena ispred ekrana važniji je od količine vremena, ukazuje Kuzmanović.

Ona u publikaciji zapaža da je Alfa generacija, čiji su najstariji pripadnici rođeni 2010. godine – iste godine kada su se pojavili iPad i Instagram – došla u kontakt sa digitalnom tehnologijom pre nego što je mogla da prepozna sopstveno lice u ogledalu, izgovori prvu reč, napravi prvi korak i drži mobilni telefon u jednoj ruci.

Kaže da su današnji roditelji, iako su i sami odrastali u digitalnom svetu, neretko iznenađeni intuitivnošću i lakoćom s kojom deca rukuju digitalnim uređajima, zbog čega su skloni da precenjuju njihovu digitalnu pismenost.

S druge strane, deca su sklona da potcenjuju digitalnu pismenost svojih roditelja i nastavnika, smatrajući ih manje veštim u digitalnom okruženju.

– Digitalna pismenost je vrlo kompleksan i širok pojam. Publikacija koja je u formi brošure pisana je pitkim, nenaučnim jezikom, kako bi bila pristupačna roditeljima različitog nivoa obrazovanja. U njoj se oslanjam na Evropski okvir digitalnih kompetencija (DigComp) koji je najšire prihvaćen u Evropi i obuhvata pet oblasti: Informacije, Komunikacija i saradnja, Kreiranje digitalnog sadržaja, Bezbednost i Rešavanje problema u digitalnom okruženju – pojašnjava Kuzmanović.

Kao jednu od ključnih poruka koje ova publikacija šalje roditeljima ona navodi to da su obrazovanje i podrška glavna oruđa kojima mogu da pomognu deci kada je reč o bezbednom korišćenju interneta.

– Kada kažem obrazovanje mislim na obrazovanje u porodičnom kontekstu, pošto deca u sve ranijem uzrastu počinju da koriste digitalne tehnologije i ne možemo da čekamo da digitalne kompetencije stiču u okviru sistema formalnog obrazovanja. Ako deca još od predškolskog uzrasta imaju pristup digitalnim uređajima, onda ih ne možemo tek tako pustiti da ih koriste. Kao što ih ne možemo pustiti u bazen za odrasle ako ne znaju da plivaju, pa i kada nauče, ona su nam “na oku” – metaforički objašnjava naša sagovornica.

Ona napominje da i sami roditelji moraju da unapređuju vlastite digitalne kompetencije, ako hoće da budu digitalni mentori, odnosno saveznici svoje dece.

– Ja sam u publikaciji koristila pojam digitalni saveznici zato što to zaista jeste jedan proces kroz koji i roditelji uče od dece, i deca od roditelja. Svakako deca imaju šta da nauče od roditelja. Iako možda ne upotrebljavaju sve aplikacije koje koriste deca, niti ih koriste svakodnevno, roditelji poseduju neke druge veštine poput kritičkog mišljenja, opštih znanja, iskustva, mudrosti koje su korisne u korišćenju digitalnih tehnologija – ukazuje Kuzmanović.

Dodaje da se u brošuri osvrnula i na informacionu pismenost, koja je jedan od aspekata digitalne pismenosti, pogotovo u današnje vreme kada smo “preplavljeni” informacijama na internetu, pa nije lako proceniti njihovu tačnost i pouzdanost.

Ako se odrasli teško snalaze u svetu medijskih manipulacija, senzacionalizma, „spinovanja”, „botova”, lažnih vesti i „klikbejt” naslova, za decu je to još veći izazov, zapaža Kuzmanović.

Važan segment cele priče koji se takođe pominje u brošuri je bezbednost u digitalnom okruženju koja, kako ističe, uključuje ne samo ličnu već i bezbednost uređaja, ali i odgovorno korišćenje tehnologije u smislu društveno odgovornog ponašanja, razvoja ekološke svesti…Jer, kako napominje, i to koliko uređaju troše električne energije i koliko zagađuju prirodno okruženje, takođe je deo digitalne pismenosti.

Na naš komentar da mnogi roditelji “u borbi” sa tehnologijom posežu za zabranama i ograničavaju vreme koje deca provode uz mobilne telefone ili računare, profesorka Kuzmanović kaže da se protivi takvim strategijama, napominjući da je ograničavanje možda prihvatljivo kad su u pitanju mlađa deca, ali da na starijem osnovnoškolskom uzrastu to nije ni prihvatljivo, niti efikasno, jer deca pronađu načine da „zaobiđu” tehničke mere zaštite.

– To ne znači da deci treba omogućiti da provode ispred ekrana onoliko vremena koliko žele, pogotovu ako to ide na uštrb drugih aktivnosti koje su važne za optimalno funkcionisanje i razvoj – napominje Kuzmanović.

Upravo je jedan segment publikacije posvetila takozvanoj anksioznosti digitalnog roditeljstva i posledicama iracionalnog straha i preterane brige roditelja u vezi sa korišćenjem digitalne tehnologije.

Ona savetuje roditeljima da umesto preteranog ograničavanja i zabrana, primenjuju tzv. socijalnu medijaciju, da razgovaraju s detetom o njegovim aktivnostima na digitalnim uređajima, da ga podrže u samoregulaciji vremena ispred ekrana i omoguće detetu da učestvuje u kreiranju porodičnih pravila o zdravom i bezbednom korišćenju interneta (kako po pitanju količine vremena, tako i kvaliteta).

Na našu opasku da se škole koje ne dozvoljavaju deci da donose mobilne telefone u medijima neretko promovišu kao primeri dobre prakse, ona kaže da se protivi i zabranama kada je reč o upotrebi digitalne tehnologije u školskom kontekstu.

Kuzmanovića prenosi zaključak jedne metaanalize koju je nedavno čitala – da nema empirijskih analiza koja nedvosmisleno podupiru opravdanost ograničavanja digitalne tehnologije.

– Fokus se više stavlja na to kako je dizajnirano digitalno okruženje i kako se zloupotrebljavaju deca, njihova pažnja i vreme, jer mediji nisu u skladu sa potrebama korisnika, već su orijentisani, pre svega, ka komercijalnim interesima. Digitalna prava su ključna tema o kojoj se dosta govori na međunarodnom nivou, mi, pre svega, treba da sa bavimo time da li se poštuju prava dece i koliko se prilikom dizajniranja i kreiranja sadržaja za decu vodi računa o njihovim razvojnim potrebama. Tu je srž problema. Imate, na primer, video-igre sa PEGI oznakom koja ukazuje da je dozvoljeno da ih igraju deca predškolskog uzrasta, a u okviru njih se može pristupiti komercijalnim sadržajima i oglasima, uz mogućnost kupovine preko intereneta, što je nedopustivo. To je gruba zloupotreba dece. Sve ovo je deo priče o pravima dece i mladih u digitalnom okruženju i koliko se vodi računa o tome – ističe Kuzmanović.

Digitalni kompas

“Digitalna pismenost” je prva od tri planirane publikacije, u okviru edicije “Digitalni kompas za roditelje” koju zajednički pripremaju UNICEF, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, Centar za obrazovne politike, uz podršku kompanije Yettel. U narednom periodu biće objavljene još dve publikacije za roditelje: “Društvene mreže” i “Veštačka inteligencija”.