Kako je nastala i šta znači reč „mangup“?

Reč mangup danas se najčešće koristi da opiše nekog snalažljivog, lukavog, često i šarmantnog tipa koji se dobro snalazi u urbanom okruženju. U žargonu — to je šmeker. Međutim, poreklo i izvorno značenje ove reči nisu ni približno toliko simpatični.

“Mangup” je u srpski jezik došao iz turskog jezika, preko reči mankurt ili mankuf, koje su u različitim turskim, persijskim i arapskim kontekstima imale značenja kao što su “otpadnik”, “izdajnik”, ili neko ko je lišen časti. U Osmanskom carstvu, slične reči su se koristile i za beskrupulozne ili nasilne ljude iz nižih slojeva društva — one koji su živeli “s one strane zakona”.

U srpskom jeziku, reč je zadržala negativnu nijansu — mangupi su bili prevaranti, sitni lopovi, huligani. Tako su barem zabeleženi u starijim tekstovima i usmenim predanjima. Ipak, s vremenom, značenje se pomerilo.

Posebno tokom druge polovine 20. veka, kroz filmove, muziku i uličnu kulturu Beograda, mangup počinje da se doživljava drugačije — kao “svoj među našima”, neko ko je možda na ivici zakona, ali ima svoj kodeks, šarm i brzo razmišljanje. U tom značenju, mangup više nije nužno negativna figura — već neka vrsta urbanog preživljavača.

Sličan je proces zadesio i srodne reči poput šmeker, šibicar, pa čak i baraba — sve su prošle transformaciju od etikete za prevaranta do epiteta za snalažljivog čoveka “s karakterom”.