Kako se postaje Robert Hamerštil

 Ko to pročita dotakne i postaje ja, to jesam ja“. Vaistinu. Sve čitajući Bugarčićev roman Gatalica, i sami osećamo jutarnji miris hleba iz pekare koji se širi u dvorištu „blizu Balate, napuštene ciglane“, i „zatičemo sebe“ u Vršcu u „ono vreme“ rata i logora, u vreme kad se varoš „pretvarala u spomen – sliku, uspomenu Nemaca, iseljenih iz svojih kuća, koji su odatle isterani i sterani u logor, kao svinje u tor…“ I sve vreme osećamo da smo pred velikim rukopisom, razotkrivenom tajnom a koja jeste obložena crnom mrljom jednog doba. Slede događaji preneti u realnost, čine to na ravne časti Robert Hamerštil – slikar i Dragi Bugarčić – pisac. Hamerštil (kada posmatra svet) „Ne vidi ništa. Samo jezgro svojih snoviđenja, prizora i figura iz mašte. Slika ih. Guši se u bojama i terpentinu. Podsećaju ga na brašno, vodu i so od čega je njegov otac Anton bio spravljao hleb…“ Vredno je pribeležiti, Anton je bio i ikonopisac. A pisac Bugarčić? Hrabro, vraća zaboravljenu stvarnost (ne)poznatog i skrivenog sve nudeći čitaočevoj svesti priču čikalicu ne bi li se uverio kolika je moć savesti i moć zapisanih razmišljanja individue a koja postaje i sama, rekosmo: Robert Hamerštil. Naravno, ovo se ne odnosi samo na pisca romana već i na čitaoce priče koja boli pa neka je onaj filozof i u pravu kad veli da „život je besmislen, živimo samo da bi umrli“. Jer, da ništa ne postoji, da ne postoji ni sama stvarnost, (p)ostali bi crteži Roberta Hamerštila i Bugarčićev roman Gatalica.

Bugarčić dobro zna da „Romanopisac treba da izađe iz kuće, iskorači iz svoje kože, i bar neko vreme bude neko drugi… Sasvim druga osoba, potpuno“. Uostalom, nisu li životne priče prečesto samo verzije drugih životnih priča, tako od pamtiveka naovamo? To jeste ono jedino umnožavanje realnosti, drugo ne postoji. A realnost jeste i „nemačka senka nad pasjim grobljem“, i Strvoder, koji „je upao u kuću fotografa Nemca i uhvatio ga za vrat. Bio je ubeđen da je fotograf bio nosio uniformu nemačkog vojnika, čak podoficirsku i da je zlostavljao Srbe iz Vršca. Fotograf je tokom okupacije samo fotografisao nemačke vojnike koji su fotografije čuvali i slali svojima kao dokaz da su živi i zdravi i da veruju da će preživeti rat“. Zato, vratimo se senkama, senima i siluetama na slikama i grafikama poznatog austrijskog slikara Roberta Hamerštila, Vrščanina, koji je prošao kroz pet logora i koji se dokopao Austrije. U pismu iz Beča, između ostalog, Bugarčić piše – „… Delo Roberta Hamerštila jeste i višenacionalna vršačka karta, geografska i jezička i duhovna. Na grafikama, crtežima i uljima su tornjevi i zvonici sedam vršačkih crkava od kojih svaka ima vidno mesto kao zajednički imenitelj Vrščana. Kao što je pod tragičnim okolnostima prognan iz Vršca Hamerštil se vraća u tu varoš na velika svetska vrata. Ili odatle nije odlazio. Njegovo likovno delo je veliki, lepi i strašni san, san koji nikog ne ostavlja ravnodušnim“. Podvlačimo na velika svetska vrata.

Ali pre toga odgovor kako se Hamerštil „rve“ sa lepim i strašnim snovima koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim? Slike oživljavaju, sa njih silaze siluete i senke, sve su crvene i crne, bez očiju… Kako se približavaju slikaru, sve su veće, slikar ih doživljava kao aždaje, apside, senke – ale. Jutro nema snage da izbriše naslikana čudovišta. Da ih izbriše, poništi, satre. Jutro nema snage, nemamo ni mi, i tako – postajemo Robert Hamerštil. Jer, priča se sve više odmotava, saznajemo – Dimitrije Jovanović Strvoder je posle rata samo jednom čoveku poverio šta je uradio na Šinteraju, tamo gde su tela pokopana bez ikakvog obeležja, tamo gde najbolje uspeva kopriva i drugo divlje bilje: kukuta, kukurek, navala, rastavić… Da, tamo gde je Strvoder pozajmio pušku od mladog vojnika i metak ispalio u glavu nesrećnog Nemca. Kako „ispratiti“ životnu priču Dimitrija Jovanovića Strvodera? Pisac nije mogao i da je hteo a da ne opiše „crno pseto u Jovanovićevom mozgu“, čudovište koje je neprestano skakutalo, koje kao da je htelo van. Strvoder nikako nije mogao da izbriše iz svojih sećanja Šinteraj, lanac, pušku, preplašenog fotografa Nemca. Pucanj… Veća kazna za nečoveka, „zlotvora sa maskom“, ne postoji. Ironija: naš junak Hamerštil upoznao je Strvodera. Gde? Kako? U velikom zastakljenom staničnom holu, u Beču. Strvoder je pio kafu stojeći. Hamerštil je imao dovoljno vremena da na okruglom drvenom stolu iscrta studiju čoveka „koji je od ranog jutra čekao voz za Beograd…“. Razgovarali su „zlotvor sa maskom“ i slikar koji nije slutio ništa, ponajmanje „ono crno pseto“ u glavi sagovornika… „Morao sam da mu kažem šta je učinio Jovanović Strvoder na Šinteraju oktobra 1944“, zapisuje pisac. I da ga obavestim da će priča o Strvoderu i ubijenom fotografu biti objavljena, prevedena na nemački. „Ako“, samo je izgovorio Hamerštil i zatvorio telefon.

Naravno, Bugarčić sve vreme majstorski oblikuje priču, u njoj se junaci pojavljuju „baš kada treba“. To podjednako važi za Mila Dora, kome ovdašnja književnost i kultura toliko duguju, samog Slikara i samog Pisca, ali i za Kremernemi i Elizabetu Leopold, tu je i Vrabac Živan Života i mnogi drugi. Poseban lik je Robertov ujak Artur, koji se obesio kad su nemačke trupe umarširale u varoš. Rat je nesreća svih, a ne jednog naroda, Artur je to dobro znao.

Kako se priča završava? Robert Hamerštil, slikar i pisac knjige O pacovima i ikonama, postao je počasni građanin Vršca. Život piše čudesne priče, takva je i Bugarčevićeva, kojom je progovorio o tajni koja nije mogla biti sakrivena, ali o kojoj „nije lepo pričati“. Odužio se Bugarčić onovremenom i ovovremenom Vršcu, tako i treba. A Robert Hamerštil? Kao počasni građanin Vršca nije otišao na periferijsko zapušteno groblje Šinteraj, nije… razumemo ga. I vidimo: Kremerneni, Mihail Vajfert, njegov najbolji drug, i On, lete iznad Šinteraja poput „ptica raskriljenih ogrtača“ koji su im, „lepršavi, služili umesto krila“. Miši i Hamerštil drže se za ruke, Miši nešto priča, ali njegove reči guta vetar. Još jedna igra smrti i senki Roberta Hamerštila, slikara i grafičara, počasnog građanina Vršca. A čitaoci? Dugo osećaju jutarnji miris hleba iz pekare koji se širi dvorištem i znaju… da vetar neće progutati njihove reči kada budu pričali o romanu Gatalica. Toliko se duguje Arturu, Hamerštilu, Doru, Bugarčiću, piscu koji ne bira teme, piscu koga teme biraju.