Kakvu si kafu skuvala – možeš da se udaš: Kako zvuči svakodnevni seksizam u Srbiji?

Danas, kada počinje kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, podsećamo se da, iako su vekovi feminističke borbe napravili promene – borba je neprestana. I nekad započinje – iz kuhinje.

KAKVU SI KAFU SKUVALA – MOŽEŠ DA SE UDAŠ

Lako ćemo sa otvorenom mizoginijom, ali šta kada se ona upakuje kao pohvala? Kada neko izgovori frazu „kakvu si kafu skuvala možeš da se udaš“ ili onaj medaljon među pohvalama „prirodna lepotica„, to nije samo usputna pohvala – već instrukcija, koja se socijalizacijom usvaja od najranijeg detinjstva, o tome kako žena treba da izgleda, ili da se ponaša. Po muškim merilima.

„Ove fraze deluju bezazleno, jer se serviraju uz osmeh i kroz šalu, najčešće u toplom porodičnom okruženju, ali baš zbog toga najbrutalnije učvršćuju to što zovemo mikronasilje. Kada ti neko kaže dobro kuvaš kafu, možeš da se udaš, ne govori o kafi nego o tome da je tvoja vrednost u tuđoj upotrebljivosti. A previše si emotivna za taj i taj posao je samo lepše upakovana poruka da žensko iskustvo nije profesionalno, i da žena može da radi sve, ali pod uslovom da ne zvuči, ne oseća i ne reaguje kao žena, a u prevodu – ne reaguje uopšte.” objašnjava za ZOOMER Hristina Cvetinčanin Knežević, u digitalnom svetu poznata i kao „Feminizam iz teretane“.

NEMOJ PREVIŠE DA SE ISTIČEŠ

U ostvarivanju ciljeva, bilo to na igralištu ili na poslu devojčicama i ženama se govori „budi tiha da bi te shvatili ozbiljno“ ili „nemoj previše da se ističeš, da se on ne oseti ugroženo“. Bližimo se kraju četvrtine 21. veka, i nameće se dilema da li je rečenica „cilj ne bira sredstvo“ postala prevaziđena ili je samo promenila svoje prvobitno značenje – ako su devojčice i žene te koje moraju staviti jezik za zube i trpeti da bi došle do nekog cilja.

„Takve rečenice oblikuju naš kolektivni identitet upravo zato što nisu samo lične. To su društvene poruke upakovane kao lični nedostatak. I kada ih prihvatimo, počinjemo da ih prepoznajemo kod drugih žena, kao da smo sve u istom nevidljivom koreografisanom pokretu skromnosti i autocenzure. Ove poruke uče žene da budu „prikladne“, „skromne“, „neopasne“. I ono što je najopasnije, pretvaraju sistemsku opresiju u ličnu odgovornost. Umesto da prepoznamo strukturu koja nas ućutkuje, mi mislimo da mi same treba da budemo manje“, istakla je za naš portal aktivistkinja Dina Barjaktarević.

ŽENA JE ŽENI VUK

Kada se žena od najranijih godina uči da su joj najveći neprijatelji druge žene, a kroz to, suštinski, i ona sama sebi posledice nisu samo pojedinačne, već duboko društvene. To je model socijalizacije koji postavlja žensku solidarnost kao pretnju, a rivalitet kao normu. U takvom okruženju, žene se ne posmatraju kao saveznice, već kao konkurentkinje u prostoru koji im je ionako sistemski sužen.

„Najopasniji oblici mizoginije nisu samo one male, svakodnevne rečenice koje žene upućuju sebi poput „nisam dovoljno dobra“ ili „bolje da ćutim“, već one koje idu mnogo dublje i mračnije. To su trenuci kada žene počnu da opravdavaju nasilje nad drugim ženama, kada se izgovori rečenica „sama je zaslužila“, „što je išla tamo“, „što se obukla tako“, ili „mora da ga je provocirala“. Ove rečenice su naučeno uverenje da žensko telo, bol i život nisu zaštićeni, da nisu vredni, i da je nasilje nad ženama prirodna posledica njihovog „pogrešnog“ ponašanja.”, dodaje za ZOOMER Dina Barjaktarević.

ON JE DEČAK, PUSTI GA, TO JE ZATO ŠTO MU SE SVIĐAŠ

U kom trenutku rečenice „udario te je jer mu se sviđaš“ i „on je dečak pusti ga“ zapravo prerastu u „potreban ti je muškarac da bi bila stabilna“ i „tebi treba čvrsta ruka“? Koliko dugo žena mora provesti pod tom čvrstom rukom da bi se to odrazilo i na njenu ličnost i granice?

Kontinuirano izlaganje mikronasilju, kako objašnjava Cvetinčanin Knežević, razara samopouzdanje na dva nivoa — prvo kroz autocenzuru, pa kroz odvajanje od sopstvenih osećanja i percepcije stvarnosti.

„Ako ti godinama govore da preteruješ i pogrešno tumačiš stvari, normalno je da se povučeš u sebe i da stalno proveravaš da li je tvoja reakcija prikladna. To je naučena sumnja u sopstvenu realnost. A drugi nivo je disocijacija, ta tiha, kolektivna odvojenost žena od sopstvenog unutrašnjeg kompasa, jer smo kolektivno kulturološki i društveno gaslajtovane toliko dugo da počinjemo da prihvatamo ideje koje ovi idiomi koji nam štete nose, samo da ne bismo zvučale kao da pravimo problem„, zaključuje Cvetinčanin Knežević.

ZNA SE KO KOSI, A KO VODU NOSI

Pre nekoliko godina u Microsoft razvojnom centru sprovedeno je istraživanje o tome zašto mlade žene ne apliciraju za poslove koje taj centar nudi. Zaključak do kog su došli govori o tome da se devojke ne prijavljuju za te poslove misleći da nisu dovoljno dobre, dok se pak mladi muškarci se prijavljuju za poslove znajući da nisu dovoljno dobri.

„Kada žena od malena uči da je „previše“ čim pokaže ambiciju, odlučnost ili politički stav, ona tu društvenu sankciju ugrađuje u ličnu procenu rizika pre nego što uopšte pokuša nešto da uradi, ona već predviđa kaznu, osudu ili ismejavanje. Rezultat je samocenzura koja izgleda kao lična odluka, a zapravo je proizvod pritiska.”, ističe za ZOOMER Dina Brajaktarević.

Kada kažemo „to se gradi od malih nogu„, to se odnosi na formiranje osobina, stavova, ponašanja ili navika još od ranog detinjstva, ali da li je ta rečenica primenljiva i kada mlade žene treba da odaberu karijeru? Devojčica je ta koja pomaže da se namesti sto za ručak. Devojčica je ta koja pomaže da se rasklone sudovi. U podeli na „muške“ i „ženske“ poslove, od najranijeg detinjstva, deca se socijalizuju tako da teže onome što se od njih očekuje – pa tako muški poslovi zahtevaju donošenje odluka, a ženski povinovanje istim. U kući, žene su čistašice, kuvarice i spremačice, a u parlamentu u većini slučajeva, samo brojke.

„Internalizovana mizoginija počinje kao mizoginija koju dobijemo od drugih koji nam nude ideje o tome šta žene „smeju” i „ne smeju”, šta su „ženske“ a šta „muške“ teme. Kada je reč o recimo politici mi prvo naučimo da je to „tema o kojoj pričaju odrasli“ a onda da je to „muška tema“. Te norme se ponavljaju svuda, u školi, institucijama, filmovima. Takve poruke su zapravo način da se održi hijerarhija u kojoj žene imaju manje moći i manje prostora da utiču na svet oko sebe. Jer i kada odrastemo, nas niko ne poziva za sto da debatujemo o politici. A ako mi same sednemo za taj sto, ako smo javno aktivne, onda smo ili targetirane ili upozoravane da nam je bolje da ćutimo.”, kaže za ZOOMER Ana Mirkailo, članica medijskog tima Befema.

SEDI DAMA SAMA NA LISTU LOKVANJA, ALI NA TABLOIDAN NAČIN

Kodeks novinara Srbije jasno naznačava da novinari ne smeju da koriste sadržaj koji je neprimeren, uznemirujuć ili pornografski. Kodeks novinara Srbije jasno naznačava i kako se izveštava o osetljivim temama. Ali, Kodeks novinara Srbije za mnoge je mrtvo slovo na papiru.

Narativi koji degradiraju žene neprestano su prisutni u medijima, ali još problematičnije je to što vrlo često u tome učestvuju žene. Od promovisanja poslušne supruge kao poželjnog modela, od stereotipizacije „muško – ženskih odnosa“, one svesno ili nesvesno normalizuju internalizovanu mizoginiju kod gledateljki.

„Tu najviše vidim licemerja. U stvari, imam još jednu teoriju: tradicionalni mediji, poput štampe i televizije preuzimaju sa društvenih mreža „rage bait” taktiku. Dodajmo na to da zapadni deo sveta, pre svega SAD, prolazi kroz zastrašujuću retradicionalizaciju i imamo ovdašnje plagijatorke takvih sadržaja, koje samo vide da to privlači publiku, a ne znaju zašto. Dobar primer toga je momak koji je bio viralan u emisiji Goce Tržan jer hoće da mu „ognjište” miriše na kuvano mleko ili već tako nešto – to sve ide iz istog uzroka, videla žaba da se konj potkiva, pa digla nogu. Jer, hajde da realno promislimo model „muž glava porodice, žena domaćica”. Ko, bre, u Srbiji sebi može da priušti da živi od jedne plate? Tako da, koliko god pokušavali da nas vrate na to, ovde od ta posla nema ništa.” objašnjava za ZOOMER novinarka Jovana Gligorijević.

Pored tabloida i drugi tradicionalni mediji često prenose internalizovanu mizoginiju kao individualni problem, fokusirajući se na „pogrešne izbore” žena, relativizujući tako muško nasilje, društvene pritiske i sistemske opresije.

„Mediji prvo moraju da prestanu da reprodukuju iste one obrasce koji proizvode mikronasilje, a onda da prestanu da ga zovu humorističnim sitnicama. Ako banalizuješ žensko iskustvo dok ga navodno dokumentuješ, ti ne izveštavaš u interesu javnosti, već naprotiv. Sledeći korak je prozaično jednostavan – pitajte žene šta im treba da čuju, umesto da pretpostavljate. Istraživanja nam već godinama pokazuju da žene jesu većina u redakcijama, ali ne i na pozicijama odlučivanja, pa samim tim ni u uređivanju narativa koji stiže do publike.“, dodaje Cvetinčanin Knežević.

MA, ONA TI JE LAKA DEVOJKA

Izrazi poput „laka žena“ ili „dala mu je“ funkcionišu kao društveni mehanizam vrednovanja ženskog ponašanja kroz patrijarhalnu prizmu. Ženska seksualnost se njima definiše, ograničava i potiskuje – dok muška ostane nesputana i bez ikakvih negativnih konotacija.

„Žene se ponižavaju zbog broja partnera, uči ih se da je želja nešto „prljavo“, „opasno“ ili „nedolično“, naročito kroz religijske i tradicionalne narative koji žensku seksualnost predstavljaju kao nešto što mora biti potisnuto ili nadzirano. Poruka je jasna: seksualnost je sramota, a ne pravo. Kada na to dodamo nedostatak seksualnog obrazovanja i činjenicu da mnoge žene nemaju pristup pouzdanim informacijama o svom telu, jasno je kako se učvršćuje sistem u kojem je ženama teško da slobodno upravljaju sopstvenom seksualnošću. Ako nisi naučena da razumeš svoje telo, već da ga se stidiš, onda je mnogo lakše usvojiti i reprodukovati norme koje te sputavaju. Tada žena postaje predvidljiv objekat, a ne subjekt — i upravo zato se ženska želja doživljava kao nešto što treba ućutkati, dok se njeno telo slobodno koristi kao alat za tuđu korist.”, objašnjava Ana Mirkailo i dodaje da je zanimljivo to da živimo u vreme kada se ženska seksualnost negira, dok se pak njeno telo neprestano seksualizuje.

„Patrijarhat tu radi vrlo doslednu stvar: dozvoljava da žena bude predmet želje, ali ne i da bude ona koja želi. Normalno je da golo žensko telo prodaje gume za automobil, ali nije normalno da žena otvoreno govori o svom seksualnom apetitu — jer subjektivna seksualnost žene remetí hijerarhiju u kojoj bi ona trebalo da bude kontrolisana, a ne slobodna.”, podvlači Mirkailo.

SLOBODA JE ŽENSKOG RODA

Ovo je samo jedna od slika našeg društva paradoksa, u kome žene istovremeno žive slobodnije nego ikad, ali ih i dalje sputavane učenjima da „budu fine“, „ne talasaju“ i „ne preteruju“. Ta internalizovana mizoginija od najranijeg uzrasta oblikuje žensku stvarnost, iskustvo i granice.

„To što na izmaku 2025. godine i dalje pričamo o internalizovanoj mizoginiji je dosta neprijatna činjenica. Ali, moramo da pričamo jer je tu i nije ista kao 1825. Te „bezazlene” rečenice nisu nimalo bezazlene, jer zaista mogu da preusmere mlade žene i devojčice ka tom obrascu razmišljanja i da ih navedu da i same pribegnu patrijarhalnim obrascima ponašanja. Namerno pominjem 2025. i 1825. Pre 200 godina, ženama je čuvanje patrijarhata bilo i jedna od strategija za preživljavanje, za goli opstanak. Ali danas zaista ne vidim razlog za to. Nekada smo ih zvali „čuvarke patrijarhata”, a danas su „pick me” tj. „izaberi me” žene, koje zapravo ni ne žive po tim principima, nego su vrlo samostalne i često se svojim načinom života opiru tradicionalnim obrascima.“, objašnjava Jovana Gligorijević.

Aktivistkinja Dina Barjaktarević dodaje da internalizovana mizoginija nije lični problem, već ogledalo patrijarhata i pokazatelj da sistem opresije i dalje funkcioniše. „Korak ka oslobađanju ne počinje samo introspekcijom, već direktnim rušenjem struktura koje proizvode i održavaju rodne norme – patrijarhat, hijerarhije moći, rodnonormativne uloge. Samo kroz kolektivno organizovanje, zauzimanje prostora i konstruktivnu solidarnost među ženama i marginalizovanim grupama moguće je razbiti sistem koji ih drži u okvirima. U takvom prostoru žene mogu prozreti norme koje su internalizovale, dekodirati odakle im dolazi osećaj manje vrednosti i početi da grade potpuno drugačiji identitet, izvan onoga što im je kultura decenijama servirala kao ‘normalno’“, navodi Barjaktarević.

Najvažniji alat tako postaje – edukacija.

„Najvažniji alat je edukacija — od radionica na kojima se uči teorija do treninga veština koji ženama pomažu da prepoznaju ovakve poruke, razumeju njihov uticaj i nauče kako da im se suprotstave bez dodatnog osećaja krivice„, smatra Mirkailo i dodaje da postoje i digitalni alati koji mogu da na kreativan način doprinesu ovoj borbi: „Takvi alati su Sramometar i Blamometar — feministički mehanizmi koji javno beleže i razotkrivaju mizogine izjave političara i drugih uticajnih osoba. Sramometar se fokusira na političare na svim nivoima vlasti, dok Blamometar prati medijske ličnosti, influensere i javne figure. Njihova uloga nije samo da izdvoje pojedinačne primere, već da pokažu šire obrasce rodne diskriminacije u javnom govoru.“.