U odnosu na period nakon Drugog svetskog rata kada su između sumornih zidina zatvora Nirnberg nacistički zločinci čekali proglašenje kazne, znatno su promenjeni uslovi u kojima borave optuženi za najgnusnije ratne zločine. Iza zidina holandskog zatvora nalazi se kompleks zgrada u kojima su zatvoreni kongoanski ratni profiteri, srpski lideri iz perioda rata na prostoru bivše Jugoslavije i bivši predsednik Liberije optužen za podsticanje ubistva, silovanje i porobljavanje. Oni su smešteni u dva zatvorska centra u kojima su privatne ćelije raspoređene kao spavaone u studentskim domovima. Svaka od njih ima drvene police za knjige, TV i računar. U kompleksu zgrada postoji i gimnastička sala i zajednička kuhinja u kojoj pojedini bivši neprijatelji „trguju“ receptima i jedu ćevape ili balkanske ćufte.
Tri ratna profitera kojima se sudi u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu dobijaju pravnu pomoć u vrednosti od 43.000 dolara mesečno. Oni se klasifikuju kao siromašni uprkos činjenici da jedan od njih ima aktive koje uključuju 500.000 evra u investicijama, 150.000 evra ušteđevine, slike i nakit u vrednosti od 300.000 evra, tri automobila i četiri placa. Međutim, putnički troškovi od desetina hiljada evra za posete porodica zatvorenicima iz dalekih zemalja pobuđuju debatu među državama donatorima suda o granicama ovlašćenja kada je reč o brojnim sastancima u prostorijama Tribunala.
Stručnjaci naglašavaju da svaki sud treba da predstavlja model humanog, civilizovanog pritvora koji se znatno razlikuje od gnusne prirode zločina koje su počinili zatvorenici. Međutim, gde treba da se povuku granice komfora? Jedna grupa zemalja, uključujući Francusku i Italiju, tvrde da države koje finansiraju sudove ne treba da pokrivaju one troškove koje ne pokrivaju u sopstvenim zatvorima. Kakav bi presedan napravili, pitaju se one, kada bi učestvovali u plaćanju takvih troškova u Hagu?
„Ove optuženike ne tretiramo kao zatvorenike u državnim zatvorima“, rekao je Francisko Hose Agilar Urbina, ambasador Kostarike u Holandiji, „Tipu koji je ukrao pile da bi prehranio porodicu država neće platiti troškove posete njegovih najbližih“. Posete čine jedan mali deo budžeta Međunarodnog krivičnog suda, kojim se pravdaju putnički troškovi, dok 102 miliona evra godišnje odlazi na sudske troškove, osoblje, istražitelje i njihov smeštaj. Međutim, rasprava se vodi zbog većih problema kao što su skupi sudski procesi koji su se otegli, a dosta pažnje je posvećeno beneficijama u zatvorskim objektima, koje pojedini kritičari nazivaju haškim Hiltonom.
„Iza svega ovoga stoji žig rata“, rekao je Vilijam Šabas, direktor Irskog centra za ljudska prava u Galveju i jedan od sudija koji podržava prava zatvorenika, „Pitaju se šta dobijaju za novac koji daju. To je sud koji za sedam godina postojanja nije okončao nijedno suđenje“. Međunarodni krivični sud u Hagu osnovan je pre gotovo osam godina kao stalni Tribunal koji se bavi optužbama za genocid i ratne zločine. U jednom od nekoliko zatvorskih centara koji ima 12 ćelija boravi pet zatvorenika: četiri iz Konga i Čarls Tejlor, bivši predsednik Liberije, koji koristi dve ćelije, jednu u kojoj živi i jednu u kojoj drži dokumentaciju.
Oni dele gimnastičku salu sa još 36 optuženika, uključujući lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, koji ima odvojen smeštaj, a kojem sudi sud specijalizovan za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Zahvaljujući posetama supružnika nekoliko zatvorenika je dobilo decu, uključujući srpskog generala Nebojšu Pavkovića i Tejlora (62). Putničke fondove namenjene porodicama optuženika među prvima su 2006. iskoristili supruga i petoro dece Tomasa Lubange Đila (49), bivšeg lidera pobunjenika u Demokratskoj Republici Kongo, optuženog zbog regrutovanja dece vojnika koji su bili prisiljeni da siluju, ubijaju i pljačkaju. Sud je odvojio 16.000 dolara za troškove putovanja iz Kinšase, dve hotelske sobe iznajmljene na petnaest dana, privremeno zdravstveno osiguranje, te troškove vize i izdavanja pasoša. Sudski zvaničnici takođe obezbeđuju zimsku odeću i dadilju za decu tokom poseta supružnika zatvorenicima.
Stiven Rep, američki ambasador za pitanja ratnih zločina, zagovara alternativu kao što su video pozivi, koja se razmatra. SAD su glavna zemlja donator za Specijalni sud za Sijera Leone gde se sudi Tejloru. „Ovo su osetljiva pitanja“, rekao je Rep, „Moramo da budemo sigurni da zatvorenici dobijaju humani tretman u skladu sa međunarodnim standardom. Međutim, vrlo je diskutabilno da li treba da idemo tako daleko da finansiramo putovanja porodica. Ja zagovaram jedan drugi praktični pristup“.
Pristalice Suda tvrde da je odluka izvučena iz konteksta. „Hteli smo da pošaljemo poruku da oko svega ovoga ne treba dizati veliku prašinu“, rekla je Sesilija Nilson koja vodi pravni odsek Koalicije za Međunarodni krivični sud, mrežu od 2.500 grupa. „To nije puno novca. To je način da se zatvorenici usreće, odnosno, u nedostatku prave reči, da se zatvorenici održe. Sud je još veoma mlad, a odluka je doneta samo u vezi s jednim slučajem. Cela stvar je naduvana“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
