Karadžić podneo zahtev za oslobađanje

– Nigde nema otisaka mojih prstiju na nedelima. Svuda gde sam se mešao… bilo je u korist ljudskosti i olakšavanja patnji civilima ma koje nacionalnosti – rekao je Karadžić, podnoseći zahtev za oslobađanje na polovini suđenja, pošto su tužioci završili izvođenje dokaza protiv njega.

Optuženi je opovrgavao i navod optužnice da su zločini iz optužnice bili počinjeni u okviru udruženog zločinačkog poduhvata, koji je on predvodio, a u cilju „trajnog i nasilnog uklanjanja Muslimana i Hrvata“ sa teritorija BiH koje je srpsko vođstvo smatralo svojim. Uklanjanje nesrpskog stanovništva sa teritorija nije bilo „trajno“, tvrdio je Karadžić, sugerišući da je po zakonu „bilo poželjno i obavezno“ da se civili uklone sa teritorija zahvaćenih ratom, ali da im niko nije uskraćivao pravo na povratak.

– Tužilaštvo nije dokazalo nikakvu moju odgovornost za zbivanja u Srebrenici, niti da je to bio genocid… Na tužilaštvu je da dokaže ko je ubijao i iz kakvih motiva – kazao je Karadžić, napominjući da je bilo „ubijanja na ličnoj osnovi, iz osvete“. Karadžić je tvrdio da broj žrtava tužilaštvo nije utvrdilo i da „nije dokazalo da je broj onaj kojim se operiše u javnosti“. Optuženi je rekao i da je broj žrtava iz optužnice deo „muslimanske propagande“.

Tužioci nisu dokazali, rekao je Karadžić, da su hiljade žena, dece i staraca iz Srebrenice srpske snage deportovale, tvrdeći, istovremeno, da je to bila evakuacija koju su tražili sami Muslimani, uz podršku UN. Karadžić je tvrdio i da direktiva kojom je u martu 1995. naložio VRS da stvori nepodnošljive uslove bez nade u opstanak u enklavi za stanovništvo Srebrenice „nije imala nikakve posledice“ na terenu.

Govoreći o optužbama za zločine nad civilima u Sarajevu, Karadžić je negirao da je VRS grad držala pod opsadom i podvrgavala ga nasumičnoj artiljerijskoj i snajperskoj vatri koja je izazvala velike civilne žrtve.

– Nijedan incident nije dokazan da su ga Srbi počinili – tvrdio je optuženi, rekavši i da je Sarajevo bilo „krajnje militarizovano“, a „vojska izmešana sa civilima“. „Nije dokazano da je Sarajevo bilo civilno područje i da su civili bili ciljani“. Rekavši da bosanski Srbi „nisu polagali pravo, ni nameravali da uzmu muslimanske teritorije u Sarajevu“, on je tvrdio da Srbi „nisu započeli borbe u gradu“ zato što im to „nije bilo u interesu“.

Karadžić je kazao i da su srpski vojnici oko Sarajeva „sprečavali 80.000 muslimanskih vojnika da ne preplave njihove kuće i predgrađa i odu da se bore u drugim krajevima“. To, kako je rekao, nije bila opsada.

Optužbe za zlodela u logorima širom BiH, Karadžić je takođe odbacio kao nedokazane, tvrdeći da su to bili „istražni centri“ u kojima su bili zadržavani samo oni „učesnici u oružanoj pobuni“, dok su ostali „greškom uhapšeni“ bili oslobađani. Nedela su činili pojedinci, a tužilaštvo nije dokazalo da je to bio „deo državnog sistema“, kazao je optuženi.

Karadžićeva odbrana zatražila je i da sudije kao nedokazanu odbace i tačku optužnice za uzimanje vojnika Unprofora za taoce, tvrdeći da su oni u trenutku kada ih je VRS u maju 1995. zarobila bili neprijateljski vojnici.