„Katakomba“ na planini Jelici

Ktitori crkve su čačanski privrednik Miloje Stevanović, u javnosti poznat i kao Grešni Miloje i njegova supruga Nada. Oni su „svoje imanje u Loznici sa svim građevinama i zadužbinom – Crkvom Svetog Nikole, darivali srpskom i svetosavskom rodu“, kako piše u Povelji, koju su s ključevima predali „svom duhovnom ocu vladici raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom u egzilu Artemiju“.

Loznica kod Čačka je jedna od petnaestak „katakombi“ – crkava i manastira, koje trenutno ima „Eparhija raško-prizrenska u egzilu“, kako sebe nazivaju raščinjeni episkop raško-prizrenski Artemije i monaštvo koje je za njim, zbog neslaganja sa odlukama Svetog arhijerijskog sabora SPC, pre bezmalo dve godine napustilo Eparhiju raško-prizrensku. U Loznici žive nekadašnji crnorečki monasi, od kojih je većina zbog neposlušnosti crkvenim vlastima, takođe raščinjena. Ova „katakomba“ nalazi se na padinama planine Jelice, sa kojih se Čačak vidi kao na dlanu, pa mnogima nova crkva brvnara, što zbog arhitekture, što zbog položaja, izgleda kao „Nojeva barka“ nad gradom, koji se širi na desnoj obali Zapadne Morave.

Osveštanje crkve, u kojoj se od juče svakodnevno služi liturgija, palo je na krsnu slavu njenih ktitora, samo godinu dana pošto je 22. juna u crkvama Eparhije žičke čitana presuda Velikog crkvenog suda SPC, kojom je Grešni Miloje ekskomuniciran – isključen iz SPC zbog pomoći koju je pružio raščinjenom vladici i monasima. Iako je bio radni dan, svečanost u Loznici prekjuče je okupila više stotina vernika iz cele Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju. Pozivajući se na broj „prazničnih flajera“, podeljen gostima, monasi kažu da je na osvećenju bilo 1.200 ljudi. Među gostima bili su i predsednik Skupštine zajednice opština AP KiM Marko Jakšić i Zoran Čvorović, bivši asistent Pravnog fakulteta Kragujevačkog univerziteta, koji je zbog angažovanja u „slučaju“ vladike Artemija ostao bez posla.

Bogosluženje je trajalo gotovo četiri sata, tokom kojih se podno Jelice „promenilo“ nekoliko godišnjih doba praćenih vetrom, kišom i suncem, na kraju. Vladika Artemije je osveštao crkvu, služio liturgiju, rukopoložio monaha Sofronija u čin jeromonaha, a đakona Joasafa u jerođakona, prerezao slavski kolač manastira i porodice Stevanović. Veče uoči letnjeg Svetog Nikole u Loznici su zamonašene i četiri monahinje.

– Gospod je odredio ovaj dan da se radujemo, da slavimo Vaskrsenje Gospodnje i velikog čudotvorca Svetog Nikolaja Mirlikijskog. I ovaj hram je jedno od njegovih čuda – podignut je za šest zimskih meseci trudom ktitora i uz pomoć monaštva i njihove molitve. Neka da Bog da ovaj hram do skončanja veka služi narodu na spasenje, a Gospodu na slavu… Da nas Sveti Nikolaj blagosilja nebeskim blagoslovom kako bi naša vera i danas bila neumanjena, kako smo je primili od Svetih otaca i Svetog Save – poručio je vladika Artemije.

Posle bogosluženja usledila je praznička trpeza ispod velikih šatora u dnu manastirskog imanja.

– Bratija je ovde već gotovo dve godine. Došli smo 3. juna 2010, na praznik cara Konstantina i carice Jelene. Jesmo se malo pomučili na privatnom imanju, ali smo pokazali da se nismo vezali za zidove, manastire i imanja, nego za veru i Boga. Znali smo da nas Bog neće ostaviti. Slava Bogu i bratu Miloju koji nas je tu primio i sagradio divnu crkvu. Od sutra počinjemo svaki dan da služimo, što je najvažnije od svega – kaže za Danas monah Hariton.

Pri izgradnji hrama iskorišćen je prirodan pad terena. Sa puta se ulazi pravo u crkvu, ispod koje se sa dvorišne strane nalaze velika trpezarija koje će se, kako objašnjava monah Hariton, koristiti i za duhovne tribine. Ispod trpezarije, nalaze se monaška trpezarija sa 50 mesta, kuhinja i pomoćne prostorije.

– Dugo smo tražili uzor za ovu našu crkvu-brvnaru. Na kraju je urađena po Pokajnici, ali kad se postavi šindra na krov i završi, biće još lepša – tvrdi monah Hariton.

Prema njegovim rečima, u Loznici trenutno živi petnaestak monaha, ali je taj broj „promenjiv, jer ih vladika premešta u druge manastire“. Kad bude podignut manastirski konak, čiji su temelji već postavljeni, Loznica bi trebalo da postane ženski manastir.

Iako u vrhu SPC monaštvo vladike Artemija nazivaju „raskolnicima“ i „parasinogogom“, u Loznicu dolaze ne samo veliki broj Čačana nego i vernici iz svih krajeva Srbije. To potvrđuju i registracije automobila parkiranih oko ovog manastira – katakombe.

Dušanka Rakić je privatni preduzetnik iz Novog Sada. Iako nema visoko mišljenje o Danasu, pristaje da razgovara. Kaže da je „prvi put u Loznici, ali da često, kao i veliki broj ljudi iz Novog Sada, Subotice i drugih vojvođanskih mesta, odlazi u katakombe u Ljuljacima, Barajevu i Mladenovu kod Bačke Palanke“.

– Kad je prava vera u pitanju, ništa nije daleko. Od kad je vladika Artemije bio u Šišatovcu, mi smo raščistili sa svim. Bačka eparhija je strašna, pa smo ranije odlazili na službu kod oca Marjana i Grozdana u Valjevskoj eparhiji, kao i kod igumana Varnave u Sremskoj eparhiji – kaže Dušanka Rakić.

Predrag Joković iz Beograda se od detinjstva druži sa jednim od monaha, ocem Irinejem. Objašnjava da je odlazio i u Crnu Reku i druge manastire u ERP. Duhovnik mu je nekadašnji crnorečki iguman, sada arhimandrit Nikolaj.

– Ostao sam sa njima i kad su izbegli u Loznicu. Pomagao sam kad su građene katakombe. Na službu dolazim ovde ili idem u Barajevo i Ljuljake. Više ne idem u crkve u Beogradu, niti primam svog paroha. Dolaze mi monasi vladike Artemija. Osetio sam u srcu i duši da treba da krenem tim putem. Ne zbog prijatelja, niti zbog vladike Artemija, nego zbog puta kojim on ide. Smeta mi kad se sveštenici koji treba da nam budu uzor i primer, ponašaju besno i licemerno. Pre mesec, dva, mojim drugovima su se upokojili očevi. Sveštenici su za opelo tražili po sedam, osam hiljada dinara, koje oni nisu imali, pa su došli monasi vladike Artemija, koji ni dinar nisu naplatili. Mislim da je prava vera na ovom mestu – kaže Petar Joković.

Prodali stanove za prilog

– U Jevanđelju je kazano „ako imaš vere ko zrno gorušičino, i gore možeš pomerati“. Ovaj manastir je, uveren sam, plod vere svetosavskog naroda i molitve vladike Artemija i njegove duhovne dece, u koju spadamo i ja i moja supruga Nada. Kad smo počeli da gradimo crkvu, mnoga svetosavska deca su ponudila pomoć. Ako mi Bog da dane, napisaću knjigu o mnogom dobrotoljublju – kaže za Danas Miloje Stevanović. Priča ko je davao novčane priloge, građevinski materijal, ko se sam angažovao na građevinskim, stolarskim i drugim radovima. Navodi i primere darodavaca koji su prodali stanove nasleđene od roditelja da bi pomogli katakombe na KiM i manastirski konak koji se gradi u Loznici.