Katalonija postala noćna mora Sapaterove vlade

Baskijski i katalonski nacionalisti počeli su da glasno izražavaju nezadovoljstvo zbog stanja u te dve pokrajine krajem 1970-ih, budući da su smatrali da imaju pravo na veći stepen autonomije, ali od samog početka koristili su različite metode borbe. Baski nisu želeli da prihvate Ustav iz 1978, u kojem se navodi da je „nedeljivost“ države jedan od vrhovnih principa, a pojedini su otišli tako daleko i priklonili se radikalnom pokretu ETA, koji je tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka organizovao oružane kampanje protiv vlade u Madridu. S druge strane, Katalonci su u najvećoj meri prihvatili autonomiju koju im je ponudio demokratski režim posle smrti diktatora Franciska Franka. Ipak, postoji široko rasprostranjeno verovanje da su i jedni i drugi i dalje teže samoopredeljenju. Kao argument za takav stav, navode se i protesti održani u julu, kada je više od milion Katalonaca izrazilo neslaganje sa odlukom Ustavnog suda, koji je osporio nekoliko ključnih članova katalonskog Statuta, usvojenog 2006. Okupljeni su nosili katalonske zastave i transparente poput:“Mi smo nacija“ i „Katalonija nije Španija“.

Mada je Ustavni sud podržao glavne odredbe Statuta, kojima se toj pokrajini daju veću nadležnosti, izbačene su pojedine sporne odredbe. Između ostalog, utvrđeno je da pojam „nacija“, kojim se Katalonija definiše u statutu, nije u skladu sa zakonima, jer Ustav priznaje samo špansku naciju. Istovremeno, odlučeno je da katalonski jezik ne treba da ima prednost u odnosu na španski kastiljanski jezik. Status podržava većina političkih partija u toj pokrajini na severoistoku Pirinejskog poluostrva, a parlament u Madridu usvojio je takve odredbe 2006.

Pojedini tvrde da nedavna odluka lokalnog parlamenta u Kataloniji o zabrani korida predstavlja dokaz jačanja separatističkih težnji. U tom kontekstu, navodi se da borbe s bikovima predstavljaju značajan segment španske tradicije.