Kenanova labudova pesma

Dragan Bisenić: Mister X – Džordž Kenan, ambasador SAD u Beogradu 1961-1963. (18)

Knjiga „Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961 – 1963“ proizvod je jednostavnog uočavanja da o ličnosti i njegovoj ideji „obuzdavanja“ (containment) – koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svet i borbu dve supersile, širom sveta, od SAD preko Kine do Rusije – postoji ogromna literatura, a da na celom području nekadašnje Jugoslavije ne postoji ništa sistematično napisano, uprkos činjenici da je Džordž Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu. Uz saglasnost autora i izdavača „Klub plus“ objavljujemo najzanimljivije odlomke.

Brutalan i neprijateljski, Staljin je takođe bio i pragmatičan, verovao je Kenan.

Pre nego što je napustio Vašington, ubedio je Glas Amerike da se uzdrži od ad hominem napada na Staljina i preklinjao Tajm i Lajf Henrija Lusa da smanje svoje udarce po Kremlju. Ipak, Kenan je sumorno priznao Salizberiju da je verovatno bilo prekasno, da je Vašington tako duboko posvećen gomilanju svog arsenala, naoružanju Nemačke i jačanju svojih saveznika, da su izgledi za diplomatiju odista tanki.

Kenanov povratak u Spaso House nije popravio njegovo raspoloženje. Ostavivši Analizu koja je upravo trebalo da se porodi u Bonu, on je smatrao da je „ambasada nalik ambaru, prazna i pomalo tužna“. Službenici sa kojima je nekada prijatno sedeo, bili su sumorni; spoljni zidovi poseda sada su bili „osvetljeni reflektorima, nalik onima u zatvoru i njima su dan i noć patrolirali naoružani stražari.“ Pratili su ga gdegod da je išao, čak i na plivanje (agenti KGB su veslali u njegovoj blizini). „Pitomi Rusi“, sa kojima mu je bilo dopušteno da ima normalne kontakte u 1930-im i 1940-im prestali su da postoje. Uveče, počeo je sam u mraku da luta po velikim praznim sobama u kući Spaso. U prigušeno osvetljenoj balskoj dvorani svirao bi na velikom klaviru ili bi se „smestio u jednu od pozlaćenih stolica u nekoj od trpezarija i čitao sebi ruski na glas, samo da bi udovoljio svojoj ljubavi prema tom jeziku“. Izolovan, zabrinut, počeo je da se oseća, pisao je kući, kao „neka vrsta fantoma iz opere“. Tih dana počela je i široka kampanja u Rusiji pod nazivom „Mrzimo Ameriku“.

„Plakati koji su prikazivali grozne paukolike likove u američkoj vojnoj uniformi, naoružane špricevima i iglama za bakteriološki rat, zurili su u nas sa svake ograde širom grada“, pisao je Kenan.

On je poslao telegram Ačisonu da SAD treba delimično kriviti za ovo širenje hladnog rata, da se tradicionalna sovjetska paranoja užasno pogoršala rastućim militarizmom Zapada. Ova depeša, ispostavilo se, bila je Kenanova „labudova pesma“, njegov poslednji obeshrabrujući izveštaj na temu „kojoj sam do sada dao tačno 25 godina života“.

Jednog prijatnog letnjeg dana krajem avgusta 1952, nakon što mu se u Moskvi pridružila porodica, gledao je svog dvogodišnjeg sina kako se igra u vrtu. Kroz gvozdenu ogradu neka sovjetska deca smešila su se američkom detetu koje je „ciknulo sa zadovoljstvom“ i gurnulo ruku kroz rešetke da ih dodirne. Stražari su dotrčali i oterali decu. „U tom trenutku nešto je ustupilo mesto“, zabeležio je Kenan „strpljenju koje sam uspevao da sačuvam u sred ovog potpuno zlobnog, plašljivog srednjevekovnog režima izolacije, kojem je stranac zvaničnik još bio izložen.“

Kenan je potpuno izgubio svoju diplomatsku staloženost. Pozvan na sastanak ambasadora u Londonu, obeshrabren da raspoloženje u Zapadnim prestonicama neće biti ništa manje podozrivo od onog u Moskvi, Kenan je bio tih i povučen dok se ukrcavao na avion na aerodromu Vnukovo 19. septembra. Prolazeći kroz Berlin, reporter ga je na aerodromu upitao da li je imao mnogo društvenih kontakata sa Rusima. Njegov odgovor je bio da se službovanje kao ambasadora u Rusiji može uporediti sa stažiranjem tokom Drugog svetskog rata u nacističkoj Nemačkoj.

Staljin, što nije bilo iznenađujuće, razbesneo se kada su ga upoređivali sa Hitlerom. Američki ambasador je „ lagao ekstatično“, objavila je Pravda. Kenan je odmah proglašen za personu non grata u Sovjetskom Savezu i zabranjen mu je povratak.

Kenanovo vreme za satisfakciju nastupiće tek mnogo godina kasnije, kada hladni rat bude okončan i kada on bude od tadašnje, Klintonove administracije tražio da ne provociraju Rusiju. Kada „ hladni rat“ bude okončan, on će dati rezultat koji će u suštini biti mešavina ova dva Kenanova stava. Sovjetski Savez će se doista jednostrano povući iz Centralne Evrope, ali će postati jasno da američka vojska nije dovoljna, a ni voljna, da bude beskonačno dugo garant evropske bezbednosti. To je ostao zadatak koji se stavlja pred Evropu – da izgradi vlastiti sistem bezbednosti. Prilikom ujedinjenja Nemačke, Kenanova ideja o neutralnoj Nemačkoj bila je ponovo razmatrana, ali ni tada nije prihvaćena.

Nastavlja se