Kladionice umesto radnji, muzej za podsećanje

U leskovačkom Narodnom muzeju, gde se neguju uspomene na prošlost grada, čuvaju se brojna dokumenta, pisma, fotografije i prepiske ovdašnjih zanatlija. Mnoge zanatlije koji su bili zaljubljeni u svoje rukotvorine, odlazili su u dalek svet, najčešće u Beč, da saznaju nešto novo, zatim se vraćali „punih kofera uspomena“ i danima ispredali priče o tom kraju u kome se čuje neka druga muzika i oseća drugačiji miris.

– Podstaknuti lepotom tih krajeva bogate zanatlije su slale u inostranstvo decu na školovanje i često su se njihovi sinovi vraćali u rodni kraj gde su radili kao lekari, inženjeri ili apotekari, kaže Živan Stojković, istoričar koji je objavio knjigu o leskovačkom zanatstvu.

U Leskovcu je decenijama bilo mnogo grnčarskih radnji, a danas je ostala samo jedna. U periodu najvećeg uspona grada na Veternici, između dva svetska rata, evidentirano je više od šezdeset različitih zanata, ali su nestali, drugi se rađali i gasili, jer ih je nova tehnologija jednostavno pobedila. Sada nema ni licidera, papundžija, mutavdžija, abadžija, sarača, nestao je i užarski zanat koji je ovde opstajao decenijama kao jedan od simbola grada.

Slađana Rajković, etnolog, viši kustos Narodnog muzeja u Leskovcu, koja se godinama bavi proučavanjem starina na jugu Srbije, iznosi zanimljiv primer užarskog zanatstva, koje je bilo preteča ovdašnje tekstilne industrije. Za Leskovac i čitav jug Srbije prerada kozje dlake bila je unosan zanat, kojom se bavio veliki broj mutavdžija. U vreme Turaka on je imao primat, ali je potpuno nestao posle 1948. godine kada je posebnim zakonom bilo zabranjeno čuvanje koza.

Danas u Leskovcu niko ne izrađuje liciderska srca, koja su bila stalni pratilac voskarskog zanata. Simbol vašarišta i narodnih svetkovina nestao je, ali su ostale priče i brojne ljubavne poruke koje su razmenjivane uz liciderska srca na vašarima i drugim svetkovinama, a bilo ih je sredinom minulog veka gotovo svake nedelje u Leskovcu i okolnim mestima.

O leskovačkim zanatima ispevane su mnoge pesme, napisane brojne priče, ispredane anegdote. Sada je sve to prošlost.

Od gajtanara do tekstilne industrije

Daleke 1884. godine u Strojkovcu, selu nadomak Leskovca, sagrađena je gajtanara i od tada ovaj kraj postaje značajan centar užarstva i gajtanarstva u Srbiji, da bi kasnije postao tekstilni centar. Ti zanati, simboli grada, nestali su pre nekoliko decenija i to ne samo u gradu na Veternici, nego i u Vlasotincu, Lebanu, Medveđi i drugde na jugu Srbije.