Ko čiju igru igra

Mihal Ramač Toše Proeski imao je deset godina kad je pukla bivša Jugoslavija. Arigona Zogaj rodila se posle nestanka te države. Njih dvoje zasenili su proteklih dana sve balkanske zvezde i male bogove, od političkih do sportskih.
Petnaestogodišnja ćerka Albanaca s Kosova maternjim smatra nemački jezik. Zapretivši samoubistvom ako je vrate u zemlju predaka, izborila je pravo da ostane u Austriji. Desetine hiljada drugih biće proterane odakle su došle. Evropa će se otarasiti suvišnih došljaka. U njihovim postojbinama suvišnih i bez njih ima previše. Ko se u poslednjih petnaestak

godina nije pomerao iz rodnog kraja, navikao je na nedaće, samovolju, na život u kojem je jedino pravilo – preživeti po svaku cenu. Arigona iz Frankenberga i njeni vršnjaci iz Podujeva, Prokuplja ili Foče žive u svetovima koji su decenijama udaljeni jedni od drugih.
Toše Proeski ulepšavao je život onima koji su ostali u zavičaju. Većina onih koji iskreno tuguju za njim gotovo ne pamti bivšu državu. U njegovim pesmama prepoznavala je, ipak, nešto svoje. Ne jugoslovensko, već južnoslovensko. Kad oni budu činili većinu stanovništva, sve ružno što su doživljavali i činili njihovi roditelji biće daleka prošlost. Hoće li tada zemlje od Đevđelije do Mostara i Horgoša biti ugodnije za život? Hoće li ih više povezivati pesma ili strah od dođoša? Toše Proeski dokazao je da su ljudi mnogo bliži nego države. Arigona Zogaj svedoči da je otadžbina tamo gde je dobro.
Izuzme li se Slovenija, u državama nastalim od upokojene Jugoslavije najbolje je malobrojnima kojima je rat bio brat. Političko-poslovne vrhuške mogu da ih osećaju kao domovine. Narodi s kamatama otplaćuju odanost državama i državotvorcima. Ako tu negde živi neki novi Dostojevski, naslovne strane novina nude mu obilje sirovina za romane o čudovišnom vremenu. Bomba ispod džipa, grunulo na parkingu, kašikara u stanu. Sve u jednom danu. A tek porodična i komšijska ubistva! A tek skupštinske rasprave…
Koliko ljudi u Srbiji gleda Skupštinu? Televizija je primorana da prenosi sve što se tamo izgovara. Niko nije ovlašćen da pritisne dugme kojim se poslanička družina ostavlja između četiri skupštinska zida. Šta je gore: pustiti one da se glupiraju ili imati nekoga ko odlučuje kad je dosta? Najgore je kad se odluke donose kradom, iza zamandaljenih vrata i spuštenih roletni. Da je Skupština mesto gde ozbiljni ljudi raspravljaju o ozbiljnim državnim pitanjima, bilo bi suvišno pitati čemu prenosi. Pošto se poslanici mogu neograničeno iživljavati, nije neumesno pitati treba li ipak odrediti granicu. Treba. Ne pesnicom, ne vojnim ili policijskim pučem, ne rasterivanjem ovih da bi na njihovo mesto došli isti takvi, ali zaista treba. Ko izdrži da tri dana zaredom posmatra i sluša tu sramotu, počinje verovati da Srbiji nije potrebna Skupština. Takvo uverenje opasnije je od prenosa što škode zdravlju.
Nema poslanika koji bi zastupali građane. Nema sindikata koji bi složno i glasno branili zaposlene. Nema glasila za koja se može jamčiti da ne igraju nečiju igru, obmanjujući time malobrojne koji još veruju javno izrečenoj i napisanoj reči. Nije se čulo da se neki političar ili privrednik zabrinuo zbog lošeg mesta na koje su Srbiju, po slobodi štampe, smestili merodavni strani ocenjivači. Ako nisu slobodni oni koji je obaveštavaju, javnost nema jasnu predstavu o zbivanjima u zemlji i svetu. U tu javnost spadaju ne samo naivni gledaoci, slušaoci i čitaoci već i političari i vodeći poslovni ljudi. Ovi poslednji smatraju da će stvaranjem lažne slike stvarnosti lakše vladati ljudima. Takva priča završava se svaki put isto: sejači magle počinju da veruju u nju. Tada postaju opasni i po sebe i po okolinu, u ovom slučaju po državu. Komunistički režimi desetlećima su svoje poretke farbali najjarkijim bojama. Nije pomoglo. Naravno da i u kapitalizmu ima svakojakih cenzura, ucenjivanja i ućutkivanja onih koji nisu po volji ministrima, predsednicima holdinga, bankarima… Ma koliko nesavršene bile, i današnje demokratije – kao i njihove prethodnice koje su slobodu javne reči proglasile svetinjom – znaju da bez slobodnog obaveštavanja javnosti nema slobodnog društva. Nema tog američkog ili francuskog predsednika koji će s uživanjem čitati zamerke na svoj račun. Šta god poželi dok guta knedle, on ne zaboravlja da ima pravila koja važe i za njega i da novinama ili televiziji ne može oteti ni kupce ni oglašivače. Štampa nije slučajno nazvana sedmom silom, niti su komunisti slučajno branili da se ona tako naziva. Novinari u Srbiji najglasnije kukaju da nema slobode štampe, a bez mnogo nećkanja pristaju da im se ona uskraćuje. Svako ima svoje razloge i opravdanja, od tobože državnih do poslovnih ili ličnih interesa. Dok je tako, i država i društvo i poredak izuzetno su ranjivi. To ne vide jedino oni koji su zaslepljeni sopstvenom moći.