„Koga Sloba opeče, taj i u Trampa duva“: Dejan Krstić Krle, novinar, pisac i bankarski činovnik za Danas

Iz porodilišta, roditelji su me odneli u majčinu porodičnu kuću u Vašarištu. To je ona usamljena prizemljuša na prostoru između stadiona i muzeja „21. oktobar” čiji ostaci me i danas podsećaju na najranije detinjstvo. Inače, prvih godina dvadesetog veka, moj pradeda Marinko Milić zvani Mlekadžija, bežeći od krvne osvete, pešice je došao iz Istoka (danas teritorija Kosova) i na ovom mestu kupio zemlju, sagradio kuću i sa ženom Petkanom izrodio „dece deset“. Skoro vek i po kasnije, čini mi se da je baš deda Marinko jedan od krivaca za gubitak Kosova… ali to ćemo ostaviti istoričarima.

***

Detinjstvo, dečaštvo, mladost… proveo sam na administrativnoj granici naselja Erdoglija i Stara radnička kolonija. Pošto spadam među „srećnike” čije obrazovanje je usmerio dr Stipe Šuvar, posle osnovne škole „Stanislav Sremčević”, prve dve godine srednje proveo sam u Ekonomskoj a druge dve u Kragujevačkoj gimnaziji. Bilo je to vreme beskrajne radoznalosti, prvih ljubavi i večnih prijateljstava. U gimnaziji smo izvodili pozorišnu predstavu „Svetislav i Mileva” u kojoj sam igrao jednog od trojice seoskih šereta koji iz ćoška kafane podbadaju lokalne paore. Partneri na sceni, bili su mi Blubi i Šole. Ovaj prvi je ostao u rodnom gradu i živi kao pristojan čovek, drugi je, kako škrabaju tabloidi, postao „medijsko-sportski tajkun i svekoliki neprijatelj”.

***

Iz studentskih dana pamtim Novi Sad pre i posle „jogurt revolucije”. Vikendom, na putu za Kragujevac, prvo bih svratio do kafića „Panter” da s „garijima” popijem piće za srećan put a posle sam pešice odlazio do stanice, kupio kartu i ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici čekao da krenem u zavičaj. Da, baš ispod te nadstršnice! Tokom studija sreo sam ženu koja mi je „oplenila” ostatak života a venčali smo se tačno mesec dana po okončanju Osme sednice SKS.

***

– K’o u život krene iz kragujevačkog Vašarišta ni Feniks u Arizoni mu neće teško pasti Foto: Privatna arhiva

Kolonija stara al’ „lada” skoro nova Foto: Privatna arhiva

Dok je Milošević polako uništavao zemlju u kojoj sam rođen, ja sam u kragujevačkim školama predavao francuski jezik. Učlanio sam se u Demokratsku stranku među prvima u gradu i gajio iluziju da ću kao partijski aktivista srušiti demonsku vlast nacinalsocijalista. Mladost, ludost…

***

Prvu ćerku dobili smo u vreme Ante Markovića a bliznakinje u decembru 1993. godine kada je inflacija oborila sve rekorde. Devedesete prolaze u izbegavanju mobilizacije, primanje plate pred ponoć i pokušajima da pomognemo deci da postanu normalne osobe u nenormalno vreme. Kada sam shvatio da se ni od kakve plate ne može živeti, odlučio sam da bar radim ono što najviše volim.

***

Novinarska strast pobedila je ljubav prema prosveti. Prijavljujem se na audiciju TV Kanal 9, pišem esej „Deset božijih zapovesti Kšištofa Kiješlovskog” i uz sitnu zamerku da mi se tokom čitanja vesti previše ističe belina temena i manjak nekada kovrdžave kose – dobijam posao. Prva dva novinarska zadatka: Izveštaj sa polaganja vojne zakletve u kasarni i prilog o seminaru inženjera u Zastavi. Kad sam to preživeo, posle je sve bilo lako. Uređivao sam emisije „Zona medija” i „Sinemaskop” a zahvaljujući reditelju Kaletu Gligorijeviću napravio sam intervju sa Dušanom Kovačevićem koji mi je i danas posebno drag. Sa setom pamtim i dvosatni putopis koji sam napravio o Veneciji.

***

Kragujevački novinar Miša Kockica, ambiciozan čovek neverovatne energije i upornosti dobio je odrešene ruke da napravi gradsku televiziju i pozvao me da budem njegov prvi saradnik. Ušli smo u prazne prostorije a samo godinu dana kasnije, sa radom je počela TV Kragujevac. Nijedna politika ne poštuje objektivno novinarstvo pa su lokalni aparatčici odmah bacili oko novu televiziju. Preživeo sam mnoge lomove, imao sreće da radim sa Vidosavom Stevanovićem, Coletom Kovačevićem i Mićom Jovanovićem. Godinama sam uređivao filmski program i emisiju „Sedmi pečat” a kao predstavnik ove kuće boravio na jednomesečnom stručnom usavršavanju u SAD. Na TV Chabel 2 ABC News realizovao sam dokumentarni film „Portland – ogledalo Amerike”.

***

U Ameriku stižem početkom 1998. godine. Reč je o stručnom usavršavanju nezavisnih novinara i NVO sektora u organizaciji Freedom House-a. Sve sami „strani plaćenici i domaći izdajnici”. Nas četvoro iz Srbije plus kolega iz „Rilindije” i tadašnji potparol Ibrahima Rugove. Iskreno, u ovoj 4+2 delegaciji, bili su sve sami fini i lepo vaspitani ljudi. Čak i kada se, tokom našeg boravka u SAD, desilo selo Prekaze, jedni drugima oči nismo vadili.

***

Posle dvonedeljne „škole demokratije” u Vašingtonu, svako od nas je otišao na svoje radne zadatke dok je jedino portparol Hiseni, sve vreme ostao u prestonici. Na koktelu, poslednjeg dana, razgovarao sam sa jednim od predavača. Kada je čuo da je moj tast američki državljanin, posle nekoliko pića, bratski me je posavetovao: „Gledajte da što pre dovedete porodicu u SAD”. Ne mislim da se radi o teoriji zavere, neki ljudi jednostavno imaju prave informacije.

***

Po povratku u majčicu Srbiju, Služba DB me poziva na konspirativni razgovor iako sam odlazak u Ameriku najavio javno u TV emisiji. Namrgođeni ali učtivi tipovi pitaju me gde sam bio, šta sam radio i koga sam sreo? Pojma nisu imali da je u istoj grupi bio najbliži Rugovin saradnik ali im je filmski kritičar bio posebno sumnjiv. I tako, posle uspešnog TV usavršavanja i svekolikih komplimenata u zemlji i inostranstvu, televiziju je preuzela Demokratska stranka a jedan od prvih poteza bio je da se reše svog člana od 1990. godine tj. mene. Nisam mnogo oklevao. Odmah sam se obratio Miroslavu Jovanoviću, naboljem kragujevačkom novinaru, uredniku „Nezavisne svetlosti” koji me je saslušao i odmah mi poželeo dobrodošlicu. Od tog dana, ova redakcija je postala moja druga porodica.

***

Bila je sreda, 24. mart 1999. godine, zatvaramo novine. Premijera filma „Nož”, dodela Oskara plus razne političke teme, u tom broju, imao sam nekoliko tekstova. Po završenom poslu svraćamo u „Staru Srbiju” ja se poveravam našem fotografu: „Čika Rade, radio sam kao pred početak rata!”. Te večeri setio sam se i predskazanja američkog NVO pregaoca koji je nešto slično predvideo. Prve bombe, pale su na Kragujevac oko osam uveče. Za razliku od većine kolega i prijatelja imao sam sreću da moje četiri dame, usred rata, uspešno stignu u Ameriku gde sam im se posle ukidanja ratnog stanja pridružio u Feniksu, država Arizona.

***

Početak emigrantskog života uklopio se u sve stereotipe priče o srpskim intelektualcima devedesetih koji su pre ili kasnije napustili Slobin tamni vilajet, ostavili polovinu života iz sebe i krenuli ne od nule – već iz debelog minusa. Krediti za kola, nameštaj i osnovne stvari. Naš početak poklopio se sa drugim predsedničkim mandatom Bila Klintona od koga su strahovale sekratarice u Beloj kući i neki balkanski narodi ali ne i emigranti. Radna dozvola i zelena karta brzo stižu što mi pomaže da krenem u potragu za poslom. Prvo radno mesto – benzinska pumpa. Rad na kasi, dupla smena i novo svedočenje policijske brutalnosti, ovoga puta u Americi.

***

Kasno jesenje popodne, na parkingu ispred radnje, policijski automobili okružuju tamni kamionet. Desetak policajaca vade iz vozila sredovečnog Afroamerikanca, okružuju ga, viču, tuku a onda odjednom zatišje. Stiže Hitna pomoć a sat vremena kasnije i informacija da su ga čuvari javnog reda udavili. Počinje istraga. Lokalna policija, okružni šerif, FBI… Na pitanje inspektora šta sam video tokom policijske intervencije, poput pravog nadobudnog Srbina odgovaram: „Američku demokratiju na delu!”. Kolega i ja bili smo pod svakodnevnim pritiskom. Policijske patrole su nas posećivale više puta na dan, nisu nam se obraćali ali su i ćutanjem puno rekli. Iako smo bili jedini očevidci ovog policijskog zločima, tužilac nas nikada nije pozvao da svedočimo. Policajci su suspendovani, sudski proces se razvlačio godinama da bi na kraju završio u nekoj zaboravljenoj fascikli.

***

Posle godinu dana, pronalazim „pravi” posao u banci što u prevodu znači osmočasovno radno vreme, vikendi i zdravstveno osiguranje za celu porodicu. Upoznajem se sa bankarstvom i finansijama koji me nikada nisu puno zanimali. Naredne dve decenije naučio sam kako funkcionišu kreditne kartice, stambeni i potrošački krediti ali me novinarska strast nije napuštala. Nastavio sam da pišem za „Nezavisnu svetlost” koja je posle pravnih zavrzlama lokalnih moćnika ugašena ali su moje hrabre kolege napravile „Kragujevačke novine” koje i danas uspešno izlaze. Neko vreme bio sam i dopisnik magazina „Bankar” koji je uređivala moja školska drugarica i jedna od vodećih srpskih novinarki, Biljana Stepanović.

***

Emigrantski dani teku a godine se prebrzo vrte na životnom brojčaniku koji je nemoguće zaustaviti. Supruga je izgradila uspešnu profesorsku karijeru, ćerke završavaju fakultete, počinju da rade… Postajem tast a onda i deda – za sada tri puta. Ovo poslednje je ujedno i vrhunac sreće za svakog čoveka bez obzira na posao kojim se u životu bavio ili koju političku je opciju podržavao. Čim sam prevalio šezdesetu uspostavio sam novu rutinu. „Odrobijam” onih osam sati na poslu a onda ili druženje sa unučićima ili pisanje. Za „dedeće” aktivnosti nije mi potrebna priprema ali se za tekstove valja naoružati informacijama. Koristeći blagodeti interneta, zaključio sam da Vučića viđam češće i od rođene žene.

Spoznao ljubav uz suprugu Snežu Foto: Privatna arhiva

Posle „robije” na poslu zasluženi predah uz unučiće Foto: Privatna arhiva

Prekookeanske „dedeće” aktivnosti na terasi Foto: Privatna arhiva

***

Još malo pa će četiri decenije od čuvenog: „Niko ne sme da vas bije!” a u Srbiji i dalje političke tenzije, nasilje… ali za razliku od devedesetih, ništa bolje nije ni u Americi. Svenadležnog predsednika Srbije ovde retko pominju pošto im je ovaj njihov više nego dovoljan. U medijima govore o mladoj, demokratskoj i progresivnoj Srbiji koju simbolizuje studentski pokret. Američke državne televizije, kablovski kanali, liberalne novine, konzervativni portali, svi, bez izuzetka prikazuju nepregledne kolone mladih ljudi koji se uprkos brutalnosti vlasti bore za bolju budućnost.

***

Kolege, komšije i drugi koji od nedavno koračaju „Zvezdanim stazama zone sumraka” u režiji Donalda Trampa, primećuju da se na jugu Evrope dešva nešto veličanstveno. Istorijski spektakl ispunjen eksplozijom ljubavi, poštenja i pravde. Mjuzikl najnežnijih slobodarskih tonova u koreografiji studenata, đaka i probuđenih građana. Parada satire sa najduhovitijim parolama, mladenačke lepote i mudrosti. Na veličanstvenim skupovima dominiraju srpske zastave pod kojima su u bliskoj prošlosti činjena razna nepočinstva.

***

Ali za to nije kriva zastava već ljudi koji su je zloupotrebljavali. Studenti nose pravoslavne ikone i parolu „Mi smo narod krsta a ne srednjeg prsta” a da to ateistima ne smeta. Jedan pored drugog šetaju mladić sa šajkačom ukrašenom simbolom „Kraljeve vojske u otadžbini” i devojka s crvenom zvezdom na kapi. Nije bilo obeležja Evropske unije ali ni slova „Z”, jedni su nosili skupe patike iz inostranstva, drugi „starke” sa buvljaka. Istim žarom pozdravljani su seljaci na traktorima i govori profesora univerziteta. Pomirili su se Čačani i Užičani, žitelji glavnog grada sa Novosađanima („Pa, di ste Beograđani!”), muževi i žene, đaci i nastavnici, roditelji i profesori… Iz hiljada grla, čuje se „Vostani Serbie” i „Ovo je zemlja za nas” a neretko se svi zajedno uhvate u kolo. Ne sećam se iako pamtim dosta dugo, da sam na jednom mestu video toliko lepih devojaka i mladića ispunjenih nadom i odlučnošću da stvar isteraju do kraja.

***

Optimizam ponese čoveka posebno ako živi u iskvarenom svetu iz koga su vešto uklonjeni sloboda, pravda i empatija. Slike sa TV ekrana vraćaju me u realnost. Posle mnogo godina, Amerika je na svojoj koži iskusila ono o čemu već decenijama drži lekcije drugima. Letnji dani protiču u znaku protesta zbog deportacije hiljada imigranata. Slike policijske represije na ulicama Los Anđelesa, San Franciska i Njujorka podsećaju na tužnu hroniku države u kojoj više ništa nije normalno. Blokirane ulice, suzavac u vazduhu i lisice na rukama demonstranata, i to mahom onih „u koloru”.

***

Umesto dijaloga, predsednik Donald Tramp je poslao vojne rezerviste najpre u Kaliforniju a potom i u prestonicu gde je oko Kapitola rasporedio Američku Nacionalnu gardu. Vojska navodno interveniše zbog eskalacije zločina koje lokalne vlasti nisu u stanju da drže pod kontrolom. Istine radi, stopa kriminala u Vašingtonu je najniža za poslednje tri decenije. Američki mediji se još uvek nekako koprcaju u mreži jednoumlja koje je nametnuto sa najvišeg mesta ali Donald zbog toga ne brine jer između Njujork Tajmsa i Vašington Posta, Trampov glasač će se oprediliti za Instagram i Tik-Tok.

***

Totalitarna vladavina jednog čoveka u Srbiji traje mnogo duže a njeni građani već 13 godina trpe posledice svoje neutralnosti. Kada se narodni šampanjac toliko dugo mućka nije potrebno mnogo da zapušač žestoko izleti iz boce. Umesto ispunjenja studentskih zahteva, multinadležni autoritet koji se na televiziji pojavljuje češće od reklama za kladionice, prelistao je memoare svojih uzora i skovao novu taktiku. Formirao je „lojaliste” čije je postojanje najavio opisujući obred „manastirske krvne zakletve” šta god to značilo.

***

Pošto državnom javnom tužiocu ni ova izjava ne beše dovoljna da pokrene postupak o utvrđivanju predsednikove uračunljivosti, najradikalniji „los ćacitos” postali su stvarnost današnje Srbije. Ljudi u crnom, od kojih većina ima kriminalni dosije, pod izgovorom zaštite stranačkih prostorija, topovskim udarima, kamenicama, zaleđenom vodom i jajima napada goloruke demonstrante. Policija za to vreme, štiti kriminalce i hapsi one koji reaguju na provokacije batinaša.

Cela porodica na okupu – ćerkino venčanje u SAD Foto: Privatna arhiva

Pamti Novi Sad pre „jogurt revolucije”, fiksne telefone i mašine za kucanje Foto: Privatna arhiva

***

Posle ovolikog mudrovanja, čitalac će s pravom postaviti pitanje: „Dobro Amerikanac, a šta je rešenje kad se toliko praviš pametan?”. U Srbiji, jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima, i radikalizovanog dela biračkog tela koji se opisuje kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast. Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje. Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara; povratak u normalu biće spor i mukotrpan a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe.

***

Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda. U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba podsetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika” u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!”. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić ali ni ovi drugi nisu bolji!”, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu?

***

Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima”. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.

O sagovorniku

Dejan Krstić Krle rođen je u Kragujevcu 1964. godine, studirao u Novom Sadu, živi u Arizoni. Jedna Snežana mu pomogla da spozna ljubav, Adrijana, Katarina i Irena da oseti roditeljski ponos. Poštovanju su ga učili roditelji a največoj sreći unučići: Evan, Kaia i Mia.

Radio je kao prosvetar, novinar, bankar a od omraženih profesija još samo političar nije bio. Pisao je za „Nezavisnu svetlost”, „Bankar” i „Kišobran”. Trenutno objavljuje tekstove u „Kragujevačkim novinama”.

Napisao je zbirke kratkih priča „Zid” i „Tri” kao i romane „Zimnica” i „Vodenica”. Poput mnogih perspektivnih pisaca u u ranim šezdesetim, strpljivo čeka izdavača.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Podizanje nivoa rakijske kulture: Šumadijski festival rakije u Exclusive Event Centru u Kragujevcu

Nagrađena korupcija u Kniću

Svedočanstvo o položaju koji obrazovanje ima u našem društvu: Promocija knjige „Radno pravo u prosveti”

Izložba „Priče o mlinovima i mlinarima”: Festival božićnog kolača „Česnica” u Staroj skupštini u Kragujevcu