Koja Vojvodina, koja republika?

Na pitanje, u ono vreme mladog poslanika Šandora Egerešija, zašto su uklonjene table sa službenim nazivom pomenutih ustanova, odgovorio je tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine Boško Perošević. On je u pisanoj formi „objasnio“ da je to učinjeno da one ne bi naružile izgled zdanja koje je na spisku spomenika kulture.

Bio je to vrhunac cinizma. Jer, na fasadi na ulazu u Izvršno veće, na mestu na kojem je ranije bila višejezična tabla s imenom ove ustanove, stavljena je tabla na kojoj je ćiriličnim pismom pisalo: „Republika Srbija – Južnobački okrug – Novi Sad“.

Milošević je pao, ali table na jezicima koji su u službenoj upotrebi u Vojvodini ni do dana današnjeg nisu vraćene tamo gde im je mesto. To pitanje više ne poteže čak ni Šandor Egereši, koji je u međuvremenu postao predsednik Skupštine Vojvodine.

Ova priča o tablama sa nazivima Skupštine i Vlade Vojvodine ima i svoju paradigmatsku dimenziju. Ona, zapravo, na simboličkom nivou, s jedne strane, pokazuje kako stvari danas stoje sa vojvođanskom autonomijom u centralizovanoj Srbiji, a sa druge koliko je jaka volja pokrajinske vlasti da je brani, a kamo li da se ozbiljno zalaže za njeno unapređivanje. Izgleda da se svi – i centralna vlast u Beogradu i lokalna u Novom Sadu – u većoj ili manjoj meri drže principa – ne talasaj.

Sa druge strane, nekoliko nevladinih organizacija i političkih stranaka pokreće radikalnu inicijativu za preuređenje Srbije u saveznu državu, „u čijem sastavu bi bile Republika Srbija i Republika Vojvodina“. Iako bez izgleda na uspeh, ova inicijativa je digla priličnu „prašinu“?

Predizborna kampanja je u punom jeku, a autonomija Vojvodine je u takvim prilikama uvek bila „dežurna tema“. Centralisti je pri tom koriste kao neku vrstu „bau-baua“ kojim plaše narod separatizmom i raspadom države, a autonomaši i oni koji koketiraju sa autonomaški nastrojenim biračima računaju da će im priča o decentralizaciji zemlje i o Vojvodini kao „lokomotivi razvoja“ Srbije doneti dodatne glasove.

O pokrajini kao „lokomotivi razvoja“ i „bau-bau“ strašilu akademik Tibor Varadi je početkom ove godine, prilikom rasprave o Zakonu o nadležnosti Vojvodine, izrekao sjajnu misao. On je ukazao na dva poimanja pokrajine – na jedno prema kome je „Vojvodina unutar Srbije normalnost i drugo prema kome je Vojvodina unutar Srbije opasnost“. Ako Vojvodinu doživljavamo kao opasnost, onda je, zaključuje Varadi, sasvim logično zalaganje da se njene nadležnosti što više ograniče, a ako je vidimo kao normalan deo Srbije, onda je jasno da ona ima pravo na autonomiju i da se njena autonomna prava mogu proširiti zakonom.

Ideju o republici Vojvodini – koju je, svojevremeno, prvi lansirao Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine ( LSV ) – sada nije podržala čak ni njegova LSV. Savez vojvođanskih Mađara ( SVM ) je, takođe, bio uzdržan. Založio se za Vojvodinu sa velikim autonomnim ovlašćenjima, sa zakonodavnom, izvršnom i delimično sudskom vlašću, ali ne i sa statusom republike. Predsednik SVM je istakao da se za pomenuta ovlašćenja pokrajine treba izboriti u datim ustavno-pravnim okvirima i imajući u vidu ekonomske, socijalne i političke okolnosti.

Sve u svemu, inicijativa o republici Vojvodini nema ozbiljnu političku podršku. I što je još zanimljivije, izgleda da i sama ideja o autonomiji Vojvodine danas stoji rđavije nego ranije. Pošto nisu uspele da pronađu nikog dovoljno moćnog da investira u projekat decentralizacije Srbije, vojvođanske stranke su „omekšale“ svoje autonomaštvo. Recimo, LSV je prilagodio svoje političko delovanje koalicionom sporazumu sa Demokratskom strankom. Isto to važi, manje-više i za SVM i druge, manje aktere na političkoj sceni Vojvodine.

I tako, radikalne autonomaške ideje, kao što je inicijativa o federalizaciji Srbije, sa republikom Vojvodinom, zagovara danas samo nekoliko nevladinih organizacija i marginalnih političkih stranaka.

Jedan grad sa četiri imena

Austrougarska je uložila ogroman kapital i organizacione sposobnosti da kultiviše močvarnu, nezdravu, opustošenu i retko naseljenu Vojvodinu. Regulacijom toka Dunava, isušivanjem močvara, zaustavljanjem širenja Deliblatske peščare i dovođenjem kolonista raznih struka i nacionalnosti, koji su nastanjivani u tipski građena naselja i kuće (švapska kuća), Vojvodina je pretvorena u tada najnaprednije agrarno područje Evrope, sposobno da prehrani čitavu Monarhiju.

Etnička i verska tolerancija negovana je uporedo sa kolonizacijom. Dobar primer u tom pogledu je i ime glavnog grada pokrajine. Dobio ga je 1. februara 1748. godine poveljom carice Marije Terezije, kojom ga ona proglašava „slobodnim kraljevskim gradom“ i daje mu ime Neoplanta (Neoplantae) na latinskom jeziku, Ujvidek (Új-Vidégh) na mađarskom, Nojzac (Neusatz) na nemačkom i Novi Sad na srpskom. Carica je na taj način, latinskim imenom, zauzela neutralnu poziciju, a istovremeno udovoljila Mađarima, Nemcima i Srbima – najbrojnijim stanovnicima grada – da ga svako zove na svom jeziku.