Koje potencijalne pandemije možemo tek da očekujemo i koliko je Srbija spremna posle kovida?

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji Zoran Radovanović kaže za Danas da sve dok se ne jave, mi ne znamo koje će nas novoiskrsle i ponovo iskrsle zaraze pogoditi.

„Iz divlje prirode se preko životinja prenose mikroorganizmi, najčešće virusi, za koje nismo ni znali da postoje, a postojeći mikroorganizmi mutiraju i stiču nove osobine. Na osnovu stalnog praćenja, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) daje upozorenja na koje potencijalne zaraze treba obratiti pažnju. Posebno se prate podtipovi ptičjeg gripa koji među ljudima dovode do visoke smrtnosti, ali se, srećom, na njih retko prenose“, navodi Radovanović.

Za infektolaga profesora Medicinskog fakulteta u penziji Dragana Delića nije dilema da li će novih epidemija i pandemija biti, već kada će se desiti i sa kojim infektivnim agensom. Prema njegovim rečima, u ovom trenutku, je bar 27 grupa virusa na „čekanju“ koji imaju epidemijski potencijal.

„Realno je očekivati u Srbiji ulazak tri vrste virusa koji se putem tigrastog komarca, usled globalnog otopljavanja, već šire po svetu. To su denga virus, od koje milioni ljudi u svetu svake godine oboljeva, zatim čikungunja groznica i zika virus koji je već potvrđen u 70 zemalja. Ranije je bio u Africi, Južnoj Americi, Pacifiku…Sa globabalnim otopljavanjem očekujte i kod nas infekcije koje nisu bile karakteristične za ovaj kraj, ali ih ima u svetu. Ono što meni ostaje otvoreno pitanje je koji će virus u međuvremenu svojim mutacijama postati prijemčiv, odnosno da preskoči barijeru vrste koje postoje između nas i životinja i da se ta infekcija sa životinja prenese na čoveka – samo je pitanje vremena“, kaže za Delić za Danas, napominjući da samo u životinjskom svetu postoji oko 320.000 virusa, ne računajući biljni svet.

„To je još uvek neispričana priča zato stalno govorim koliko nam je potrebna nova infektivna klinika za 21. vek, koja bi bila prva na udaru kao brana prema Evropi. ja sam tu ideju pokrenuo još dok sam bio direktor Infektivne klinike u Beogradu, ali je taj elaborat ostao u nečijoj fioci u Kliničkom centru Srbije. Kad već nismo bili spremni za pandemiju kovida, i kad smo se tada opekli dajte da uradimo nešto za budućnost. Jeste da se tokom kovida podizala spremnost ali smo platili nerazumno visoku cenu – Srbija je vodeća zemlja po smrtnosti tokom pandemije kovida, što od kovida što od drugih bolesti koje nisu u to vreme mogle da nađu zdravstvenu zaštitu“, poručuje Delić.

Podsetimo, prvi slučaj kovida potvrdio je ministar zdravlja Zlatibor Lončar 6. marta 2020. u Bačkoj Topoli, a 15. marta 2020. godine, na predlog predsednika Aleksandra Vučića, bez odluke Narodne skupštine, proglašeno je vanredno stanje na teritoriji cele države. Zatvorene su škole i univerziteti, zabranjena masovna okupljanja, a tri dana kasnije uveden je policijski čas. Lončar je 20. marta 2020. godine proglasio epidemiju od većeg epidemiološkog značaja, a istog dana je zabeležen prvi smrtni slučaj.

Delić ukazuje da je na početku kovida bila ideja da se bolesnici smeštaju na VMA, ali da se od toga odustalo kada su kineski stručnjaci došli i rekli da bi kovid u zatvorenom sistemu VMA bilo pogrešno rešenje. U to vreme se i Infektivna klinika renovirala.

„Očito nismo bili spremni ni kadrovski, plus što ovakva infektivna klinika paviljonskog tipa nije ni dobra za pandemije. To mora da bude nova infektivna klinika sa negativnim pritiskom, sa puno intenzivne, poluintenzivne nege, sa mogućnosti da sestra nadgleda bolesnike, a ne da budu u boksovima potpuno sakriveni od sestara kao što je sada na Infektivnoj klinici u Beogradu”, naglašava infektolog.

Za sebe kaže da nije pristalica velikih kritika, ali smatra da stručnjaci koji su sve to prošli treba da sednu i donesu zaključke, i rezime i grešaka ali i uspeha kako bi spremnije dočekali neke nove pandemije.

„Mora da se tačno zna ko je zadužen, koje ustanove, kako se uključuju postepeno, koji kadrovi, jer se pokazalo da su nam potrebni i anesteziolozi, i lekari drugih specijalnosti da rade na intenzivnoj nezi. Potrebno je i drugi da znaju anesteziju, tj reanimaciju bolsenika, priključenje na aparat, veštačku ventilaciju…“, navodi Delić i dodaje da će upravo na kongresu lekara u maju sledeće godine na zlatiboru biti organizovan okrugli sto „Pandemija kovida 19 – da li smo nešto naučili?“, koji će okupiti lekare pulmologe, kardiologe, nefrologe…kako bi se doneli zaključci koje bi predočili i Ministarstvu zdravlja.

Iako je sa kovidom bilo propusta i nesnalaženja, Delić smatra da bi se u slučaju nove pandemije zdravstveni sistem i lekari u Srbiji ipak bolje nosili, jer iza sebe već imaju neko znanje i iskustvo. Dodaje i da bi u tom slučaju i tri kovid bolnice koje su u međuvremenu izgrađene vrlo lako mogle da se pilagode novonastalim situacijama, ali da je bitno da „izvučemo neke pouke“.

S druge strane profesor Radovanović, na pitanje da li bi Srbija bila spremna u slučaju pojave pandemije slične kovidu, kaže da je “lako moguće da bismo prošli još lošije nego pre tri do pet godina“.

„Razlog je što iz te pandemije nismo ništa naučili. Vlastima je bilo najvažnije da skrivaju svu počinjenu blamažu i da za po nekoliko puta umanjuju broj umrlih od kovida. Tako je Institut za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” izbrojao samo oko 18.000 navodnih žrtava pandemije, pa se „umorio“ od daljeg brojanja. U to vreme Zavod za statistiku nije mogao da sakrije gorku istinu da je stvarni broj umrlih prešao 60.000“, navodi Radovanović, naglašavajući da smo u svetskim razmerama dugo bili vicerekorder po stopi smrtnosti od kovida.

„Najveći broj naših građana nije svestan te gorke istine, a i struka je, pod kontrolom režima, izbegavala da se suoči sa neprijatnim istinama, što sve zajedno trasira put za ponavljanje tragedije“, zaključuje epidemiolog Zoran Radovanović.

Fale nam i epidemiolozi

Epidemiolozi su ti koji treba da procene “šta se iza brda valja”, međutim statistika govori da u Srbiji i oni nedostaju. Radovanović ukazuje da prema važećim propisima, u Institutima i Zavodima za javno zdravlje, dakle na operativnim zadacima čuvanja zdravlja treba da radi 133 epidemiologa, ali da je taj broj mnogo manji.

„Pre 10 godina, 2015. godine bilo je 119 epidemiologa, a ove godine njihov broj je spao na 87. Dodatan problem je što je jedan broj njih pred penzijom, a zamene nisu na vidiku“, ističe Radovanović.