Kolonizacija počela kao stampedo

Ekonomska opravdanost podele zemlje bezemljašima takođe je izazivala žustre polemike. Prema mišljenju pojedinih savremenika, na postavljeno pitanje da li je povećanje proizvodnje važnije od agrarnih nemira – prednost se davala ovim drugim. Jer, smatralo se da „par desetina hiljada kvintala agrarnih proizvoda nisu merljivi u odnosu sa eventualnim nemirima i na socijalnoj osnovi zasnovanim građanskim ratovima – koji bi doneli na hiljade uništenih života“. Istog stanovišta bila je i centralna vlada, smatrajući da „ne smeta ako zbog pada proizvodnje država u početku pretrpi štetu, jer će kasnije – kada se proizvodnja podigne, mnogostruko više dobiti – putem posrednih i neposrednih poreza, koje će naplatiti od brojnih sitnih vlasnika dodeljenog zemljišta“.
Statistički pokazatelji za 1921. godinu ukazivali su na to da na oko 80 seoskih stanovnika dolazi 100 hektara obradivog zemljišta, odnosno da jednom prosečnom četvoročlanom domaćinstvu pripada pet hektara zemljišta. Pitanje da li jedna porodica može živeti od prosečnih pet hektara, zavisilo je od konkretnih uslova. Utvrđivanje prosečne veličine poseda agrarnih subjekata na tom nivou značilo je odbacivanje pokušaja da se posedovna struktura u poljoprivredi približi optimalnoj, koja bi omogućila racionalnu proizvodnju i dohodak. Usled toga se tokom provođenja reforme često pokretalo pitanje oko uloge i značaja njenih socijalnih i ekonomskih aspekata. Protivnici reforme su stavljali naglasak na rentabilnost velikog poseda, kao i na štetu koju će pretrpeti privreda njihovom podelom, dok su pristalice agrarne reforme u prvi plan stavljale njenu socijalnu komponentu, koja je zemljoradničkim porodicama na dodeljenoj zemlji omogućavala (doduše minimalne, ali ipak dovoljne) egzistencijalne uslove. U toku naredne decenije permanentno se povećavala površina obradivog zemljišta, ali ne u dovoljnoj meri s rastom poljoprivredne populacije, tako da se 1931. godine broj stanovnika na 100 hektara popeo na 140, a sedam godina kasnije na 144.
Ostvarenje većine ciljeva proklamovanih agrarnom reformom nužno je zahtevalo unutrašnju kolonizaciju. Pitanje kolonizacije je vremenom takođe postalo od prvorazrednog značaja i posebno kulminiralo u Vojvodini i Slavoniji gde je postojala agrarna prenaseljenost i gde veleposed – čak i kada bi se sav razdelio – nije mogao zadovoljiti sve agrarne interesente. Usled toga se gotovo u svim ovim krajevima na koloniste (dobrovoljce i optante) gledalo kao na povlašćene uzurpatore („dođoše“).
Kolonizacija je osim socijalno-političkih ciljeva, sadržala i nacionalnu komponentu, odnosno jačanje jugoslovenskog (srpskog) življa prvenstveno u Vojvodini i Staroj Srbiji (Makedoniji i na Kosovu i Metohiji), koji je u etničkoj ravnoteži bio najugroženiji. Upravo iz ovih, nacionalnih razloga, kolonizacija je otpočela i pre no što će ministarstvo za agrarnu reformu izvršiti neophodne pripreme za doček porodica kolonista.
Kolonistom se smatrao svaki agrarni subjekt koji se nije mogao podmiriti zemljom u svom mestu stalnog boravka. Saznavši za to, seoba „agrarnih interesenata“ otpočela je stihijski – bez ikakvog prethodno sistematizovanog pristupa ovom izuzetno složenom poduhvatu. Kolonizacija je podrazumevala postojanje prethodno razrađenog plana kojim se trebalo utvrditi ko ima pravo na kolonizaciju, izvršiti deobu parcela koje se otuđuju i na kraju obezbediti nužne minimume u poljoprivrednom inventaru i smeštaju. Nepripremljenim planom i preuranjenim izjavama, vlada je pokrenula koloniste i njihove porodice iz unutrašnjosti, obezbeđujući im samo besplatan prevoz. Usled toga, česti su bili slučajevi da se na stotine porodica pojave u nekom selu – obmanute obećanjima poverenika, a da ih tamo nije čekala ni zemlja, a kamoli kuće i poljoprivredni inventar. Da bi zaustavili „kolonizatorski stampedo“ državne vlasti novembra 1919. donose odluku o privremenom obustavljanju daljeg podnošenja zahteva za kolonizaciju, dok se postojeća rešenja stavljaju van snage.
Jedan od najvažnijih faktora za uspeh kolonizacije predstavljale su povlastice koje je država davala kolonistima. Vlada je očekivala da će sa obećanjima o boljim životnim uslovima animirati i ostale potencijalne koloniste za preseljenje na područja koja su predmet aglomeracije. Obim državne pomoći zavisio je od ciljeva i značaja kolonizacije, kao i od finansijskih mogućnosti i ekonomskog stanja lica koja se naseljavaju. Problem povlastica je istovremeno bio veoma složen, s obzirom na različite ciljeve agrarne reforme, broj agrarnih interesenata, raspoloživog zemljišnog fonda i budžetskih mogućnosti. Međutim, dodeljena državna pomoć često je bila upotrebljivana za održanje gole egzistencije, tako da je za stvarnu namenu preostalo vrlo malo sredstava. Kada se uvidelo da se kolonisti neće moći održati na sistemu državne pomoći, pristupilo se organizovanju zemljoradničkih zadruga.
Nastavlja se