Kome je istekla lična karta

Dragan Vujadinović Beše prvi krug. Pre njega izborna ćutnja. Pa beše drugi krug. I još jedna izborna ćutnja.
Tako za sada dva puta ćutasmo. Pošto ćemo ćutati i treći put, da u pauzi malo progovorimo. Ima se o čemu. Jer se još jednom dokazalo da je Srbija „zemlja čuda“. U kojoj se novi (stari) Predsednik zaklinje u „evropski put“, a Profesor Premijer samo što ne preti štrajkom glađu ako „Evropa krene na Srbiju (Kosovo)“. Pa mi se stalno vraća ona istorijska scena, kad velika patriotska trojka PAM (Premijer, Akademik i Mitropolit) odvraća „drugo oko“ da ne napušta „majku Srbiju“. Sa istim epilogom kao u svim prethodnim slučajevima. Svi odu, u prvo vreme mi pretimo „čekaj, čekaj, molićete vi nas da se vratite“, posle se sve zaboravi. Mi da smo ih zadržavali, „oni“ da su uopšte bili.
Ostanemo sami u svojoj muci. Dok neko „sledeći“ ne zapreti odlaskom. Sve tako dok jednog dana ne postanemo onaj negdanji Beogradski pašaluk. A nekada, pre deceniju i po, licitirali smo „istorijske“ granice – Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica. Što smo više tražili i hteli sve nam je manje ostajalo. U parlamentima i na rečima „velika“ (Srbija), na delu je bivala sve manja i manja.
Pa je i u takvoj „maloj“ i sve manjoj, simpatizer i zagovornik (na rečima) one nedostižne „velike“ ipak dobio 2,2 miliona glasova. Tačnije, 2.196.670 glasova ili 47,97 odsto. Pobednik i novi predsednik osvojio 2.303.530 ili 50,31 odsto glasova. Ostatak do 4.579.833 ili 68,11 odsto ukupno izašlih, odnosno 79.633 ili 1,72 odsto su nevažeći (od kojih su 842 listića „nestala“ – uzeli birači za uspomenu i dugo sećanje).
Tako je bilo, ali još nije obelodanjeno. A kada će ne znamo. Iako je sve lepo, „po redu i zakonu“, završeno. Tako što je i protivkandidat sa manjkom od 106.860 ili 2,34 odsto glasova, priznao poraz i čestitao pobedniku. Međutim, onda se još jednom „probudio“ RIK (Republička izborna komisija). Ista ona čiji je član iz DSS-a, već znameniti direktor Vladinog Sekretarijata za zakonodavstvo, povodom zabrane praćenja prvog kruga izbora predstavnicima ambasada SAD i Velike Britanije, izjavio „moj deda je bio protiv Amerikanaca, biću i ja“. Pa su tako RIK-ovci (neki – zna se koji) na celodnevnom zasedanju u Hajdu u ponedeljak petog februara odlučili da se 12. februara u tamo nekom „Dobrom polju“, u opštini Boljevac, ponovi glasanje. Ima ukupno 362 birača, od kojih je jedan „grdno“ zgrešio – glasao sa isteklom ličnom kartom. Istina, ista mu je bila istekla i u prvom krugu na Jovanjdan, ali kome je tada bila važna jedna obična lična karta. Kad se na malim prigradskim i seoskim BM (biračkim mestima) ionako glasa bez ikakvih dokumenata. Šta će im kad se svi svakog dana viđaju najmanje po dva puta.
Tako da je nedužno Dobro Polje poslužilo kao „pokusni kunić“ za nečasne undergroundske političke radnje. Zbog jedne istekle lične karte, ili ukupno 362 glasa naspram pobedničke razlike od 106.860 glasova, organizuje se i treći krug. Na sličan način se može organizovati i četvrti, peti, n-ti krug. Što ne bi u preostalom eksperimentalnom poligonu Dobrom Polju opet neko nešto pogrešio. Da bi potom ovi „legalisti“ iz RIK-a, još jednom naredili ponavljanje. (Istina, olakšavajuća okolnost jeste to što je „novi“, ujedno i „stari“, sadašnji predsednik. Šta bi bilo, sačuvaj Bože, da nije tako).
Očigledno da je došlo „zadnje vreme“. Otvorio se privremeno ušuškani a uvek latentni sukob „braće po materi“(tj. po ocu – profesoru Mićunoviću). A takvi sukobi i netrpeljivosti su po pravilu uvek „najotrovniji“, sa čestim recidivima. Poput verskih i građanskih ratova. Da li će se „braća“ izmiriti (makar se i ne izljubili), ili će se desiti neki drugi mogući scenario (neka druga vlada, ili novi parlamentarni izbori) niko živi ne zna.
Naravno, osim „svemogućeg“ Profesora Premijera. Koji je opet uspeo da od njega sve zavisi. Najpre su ga novinari „zatekli“ pitanjem da li će glasati u drugom krugu. Pa se nije setio ni da čestita novom predsedniku, svom koalicionom partneru. Da bi u nastavku svoje egzibicionističke faze, onaj benigni „prelazni“ politički sporazum o saradnji između EU i Srbije, kao i Evropsku uniju kao potpisnicu, proglasio „neprijateljskim i nečastivim“, na tako tvrd i odbijajući način, da bi mu čak i neprevaziđeni SM (Slobodan Milošević) pozavideo. U Briselu se svi zgranuli, pa je očigledno iznerviran, čak i poslovično ljubazni komesar Ren, reagovao ljutito, u skladu sa svojim prezimenom – „Koštunica okrenuo leđa onome za šta se zalagao“.
A sporazum, stvarno kao „šećerna vodica“ – da se produbi raznovrsna lepeza kulturnih, istorijskih i ekonomskih veza, da se građanima Srbije olakša putovanje u EU, da se povećaju raspoloživi fondovi… I sve tako, da se poboljša i poveća. Pa opet nećemo. Kod drugih, okolnih naroda se danima slavilo kad se potpisivao SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), mi se opet vratili SM rečniku. Kakva Evropa, nećemo mi ni po koju cenu iz dvadesetog veka i drugog milenijuma.
Međutim, očigledno da dve napred pomenute tragikomične farse sa ponavljanjem izbora zbog jedne istekle lične karte i „energično i sa indignacijom“ odbijanje da se makar koliko-toliko približimo Evropskoj Uniji, nisu jedine. Desila se još jedna, možda i najveća, a kakvih će još biti (a biće ih), znatiželjno i sa nestrpljenjem ćemo pratiti.
Ova koja se već desila, prosto je neverovatna. Na sednici Odbora za spoljne poslove (čiji je predsednik, gle čuda, ministar za Kosovo a ne ministar inostranih dela), održavanoj i prekidanoj šestog februara, na zakazani nastavak sednice nisu došli, ne samo ministri „narodnjaci“ nego ni državni činovnici, profesionalci. Dobro upućeni u „državne stvari“ tvrde da se takav slučaj (eksces), u posleratnoj istoriji, od Tita do danas, nikada nije dogodio. Održava se sednica visokog Vladinog organa, a ne dođu državni službenici. Kao kad na sednicu Upravnog odbora neke velike firme ne bi došli pravnik i zapisničar. Mogli bi jednom da ne dođu. Posle im više ne bi vredelo da dolaze. Zbog teže povrede radne obaveze, „ladno bi popili“ otkaz ugovora o radu. Što kod „naših“ neće biti slučaj, jer im je očigledno „poslodavac“, generalni sekretar Vlade Mihajlov, naredio da ne dođu.
Šahisti bi rekli, prava pat pozicija. Jedni traže da se prvo sazove Vlada, drugi da se najpre sazove parlament. A ne saziva se ni jedno ni drugo. Nema ko da presudi.
Kada nema ko da kaže i odluči ko je u pravu i šta treba dalje činiti, stvar se mora prepustiti narodu. Da na novim vanrednim parlamentarnim izborima presudi. Pri tom, treba požuriti jer je jedanaesti maj blizu. Bilo bi previše glupo i skupo, ako vanrednih izbora mora biti, propustiti već zakazani „izborni dan“.