Foto: Danas/A. L.Novi Sad je doživeo svoj najmasovniji skup u istoriji. Bio je lep i tužan. I ponosan sa trudom dobrog domaćina ali i ranjen, premlaćen i ponižen, čekajući pravdu za 16 svojih poginulih sugrađana. Šta je ovaj divni grad preživeo u ovih godinu dana. Šta je dočekao.
Petak, noć, 31. oktobar toliko nam je trebala. Desetine hiljada mladih ljudi slilo se iz svih krajeva Srbije. Uz suze i osmeh dočekani su kod Mosta slobode. Kolone iz Subotice, Zrenjanina, Vršca, Bačke Palanke, Zapadne Srbije, Kraljeva, Niša, Novog Pazara, Beograda.. Stigli su oslobodioci. Ako neko hoće da vidi katarzu, eto mu fotografije iz te novosadske noći.
Subota 1. novembar – dan kada Novi Sad plače. Najtužniji najveći skup ikada upriličen. Ta tišina na stotine hiljada ljudi koja je počela u 11.52 sata teško staje u novinske uvodnike. Beli golubovi, kao po dogovoru, napravili su jedan krug oko stanice i odlepršali ka nekom valjda boljem mestu.
A dole, na zemlji, okupljeni ljudi slušali su „Cveta trešnja“. I plakali. Ovo remek-delo Dušana Kovačevića i Zorana Simjanovića, toliko je potresno i tužno da mu nikad nije bilo dovoljno što je „samo“ numera iz filma. Na našu žalost, od subote 1. novembra to više i nije, ova pesma ispunila je razlog svog postojanja.
Potresna najava Dijane Hrke da stupa u štrajk glađu, ali i obećanje da će pravdu dočekati. I studenti koji su poručili da smrt šesnaest ljudi nije tragedija već „zločin i ubistvo“, dve su najvažnije poruke tog dana.
Ljudi su još satima nakon programa obilazili potkovicu ostavljajući na njenom vrhu, kod ograde pored stanice, koja još uvek deli svet živih i mrtvih – vence, sveće i suze.
Pomen je završen pored Dunava, u noći, uz desetine hiljada upaljenih telefona, pušteni su lampioni iz čamaca, a na Tvrđavi, studenti su okačili poruku: „Vidimo se i sutra i svakog drugog dana, dok ne bude pravda“.
A nje će biti. Prosto, postoje zakoni jači od napisanih, a postoji i ogromna želja za pravdom koja se u subotu videla u Novom Sadu. Ipak, istorija ne može unazad. Pad nadstrešnice i smrt 16 ljudi i pokušaj vlasti da sačuva svoje funkcionere i poslovne prijatelje od odgovornosti je toliko van pameti je da će i pored instrumentalizovanog sudstva i svog krvavog novca ovog sveta, pravda stići.
Ne vredi ni ukidanje želenice i autobusa, ni zavrtanje vode čitavog gradu i prekid interneta. Namera ljudi je jasna. Većina građana Srbije želela je oda pomen žrtvama u Novom Sadu, da pošalje poruku kako nije zemlja prostaka i secikesa kako nas ubeđuju na rijaliti programima režimskih televizija koje vrte od ujutro do uveče. No zemlja divnih ljudi.
Kako što je jasno i da Aleksandar Vučić juče nije mogao da bude u Novom Sadu, jer ga okupljeni nisu želeli. A nije poslao ni svoje falange da izazivaju nasilje, verovatno, jer nije smeo. Zbog toga skrušenom gradonačelniku Novog Sada, koji bi prvi trebao da spusti glavu pored Železničke stanice, ali to još čekamo, ostalo je samo da prebrojava kante i vreće za smeće nakon komemoracije žrtvama, njegovim nekadašnjim sugrađanima. Jadnost.
Verujte svojoj deci. Komemorativni skup u Novom Sadu najveća im je pobeda do sada.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
