Kontrakultura duboko prožima naše razumevanje društva

Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika (2)

Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.

Postao je rok za sviranje u areni. Časopis Roling Stons je postao popustljiv otirač velike prodaje, posvećen promovisanju bezveznih albuma. Znajući kakav je Kobejn, ne može se ni zamisliti kako se osećao sramotno kada su mu ponudili da se pojavi na naslovnoj strani Roling Stones časopisa. Kompromis je postignut: da se slika noseći majicu na kojoj piše: „Korporativni rok časopis je i dalje bez veze“. Kobejn je sebe tešio da to što je učinio ne znači da se prodao, on je bio na tajnom zadatku: „Jedan od načina da se prišunjamo mehanici sistema jeste da se pretvaramo da smo neprijatelji, i time započnemo proces uništenja sistema iznutra ka vani. Sabotirati imperiju pretvarajući se da smo deo njihove igre, i kom-promitovati se samo onoliko koliko je potrebno kako bi se obelodanio njihov blef. Potom će se dlakavi, znojavi, mačo seksisti daviti u bari žileta i sperme, koja će nastati pobunom njihove dece, naoružanog i deprogramiranog krstaškog rata, plaveći Vol strit revolucionarnim otpadom“.

Može jasno da se vidi da, iako su Kobejn i ostatak nas pankera odbacili većinu ideja hipi kontrakulture, postoji jedan element njihovog pokreta na koji smo pali. To je ideja same kontrakulture. Drugim rečima, videli smo sebe na isti način na koji su hipici videli sebe. Jedina je razlika, mislili smo, da se za razliku od hipika, mi nikada ne bi prodali. Mi ćemo učiniti pravu stvar.

Neki mitovi teško mogu da se iskorene. Isti ciklus se ponavlja i u hip-hopu. Kontrakulturna ideja je u ovom slučaju predstavljena kroz romantični pogled na život u getu i gangstersku kulturu. Uspešni reperi moraju puno da se trude kako bi održali svoju uličnu reputaciju, da budu svoji. Nagomilaće oružje, robijaće, čak će biti i upucani kako bi dokazali da nisu samo obični „studio gangsteri.“ Umesto mrtvih pankera i hipika, sada imamo porast mrtvih repera. Ljudi pričaju o „atentatu“ na Tupak Šakura kao da je on predstavljao neku opasnost za sistem. Eminem tvrdi da je njegovo hapšenje zbog posedovanja skrivenog oružja bilo iz „političkih razloga“sa ciljem sklanjanja sa ulice. I sve tako u krug. Sve ovo ne bi bilo bitno da se zadržava samo u krugu muzike. Nažalost, ideja kontrakulture toliko duboko prožima naše razumevanje društva da ima uticaja na sve aspekte društvenog i političkog života. Najvažnije od svega, ideja kontrakul-ture je postala konceptualni prototip za sve moderne levičarske politike. Kontrakultura je skoro kompletno zamenila socijalizam kao osnova radikalne političke misli. Ako je kontrakultura mit, onda je uspela da zavara neverovatno veliki broj ljudi, sa neviđenim političkim ishodom.

Ideja da se umetnici moraju postaviti kritički prema klasičnom i tradicionalnom društvu nije nimalo nova. Ona potiče još iz 18. veka, iz doba romantizma, pokreta koji je kasnije dominirao umetničkom maštom tokom celog 19 veka. Najviše je izražen, i ujedno je imao najviše komercijalnog uspeha, u operi Đakoma Pučinija Boemi, koji je slavio alternativni boemski životni stil u Parizu. U to vreme „pravi“ umetnici su morali da umru od tuberkuloze, a ne od predoziranja heroinom ili sačekuše. Ali shvatate šta je ideja.

Ključ u razumevanju ranog romantizma je u shvatanju uticaja Novog sveta, a posebno Pacifičkih ostrva, na svest Evropljana. Pre ovih otkrića, Evropljani su jednostavno pretpostavili da je ljudska vrsta uvek bila izložena hijerarhijski organizovanom klasnom društvu. Kraljevstvo, aristokratija, i klasna dominacija su jednostavno bili deo prirodnog poretka. Sv. Toma Akvinski je sumirao običajnu mudrost kada je napisao u 13. veku:

„Sve što se događa u prirodi je dobro, zato što priroda uvek teži ka dobrom. Standardni oblik upravljanja prirodom je pravilo jed-nog. Ako pogledamo ljudsko telo vidimo da postoji jedan deo koji pokreće sve ostale delove, to je srce. Ako gledamo delove duše, dolazimo do zaključka da jedan deo vlada ostalima – razum. Isto pravilo važi i za pčele koje imaju samo jednu maticu, za univer-zum kao celinu kojom vlada samo jedan Bog, koji je stvoritelj i koji upravlja svim stvarima. Ovo nije bez razloga, pošto se mno-žina uvek stvara iz jedinstvenosti. Pošto umetnički radovi pre-slikavaju prirodu, a i pošto su najbolji umetnički radovi oni koji najbliže prikazuju prirodu, može se zaključiti da je najbolji način upravljanja za ljude upravljanje jednog“. Nastavlja se