Kopernikova nova kosmologija

U misli stare Grčke je, kako danas znamo, postojala svest o heliocentričnom uređenju Solarnog sistema. Postojalo je i shvatanje da je Sunce „usijani kamen“, a ne nekakvo božanstvo. Postojalo je shvatanje i da je Zemlja okrugla. Više puta smo pisali kako je do propasti došlo sa ustoličavanjem hrišćanstva kao glavne religije na Mediteranu. Prevagnulo je shvatanje poznijih mislilaca stare Grčke, između kojih su glavna bila Aristotelovo i Ptolomejevo gledište. Obojica su smatrali kako se planete kreću po perfektno kružnim orbitama, te da je u centru svega – Zemlja. To se savršeno složilo sa bizarnom hrišćanskom slikom sveta, u kojoj je čovek u centru vaskolikih, praktično vanzemaljskih, svemoćnih bića kao što je Bog.

Sve do XVI i XVII veka, geocentrični sistem vladao je suvereno. Ipak, sa Nikolom Kopernikom, koji je živeo na međi XV i XVI veka, došlo je do postepenog shvatanja da Zemlja ipak nije centar svih centara. Njemu, kao naučniku, čak nije bilo potrebno da zasnuje svoju teoriju na novim merenjima i podacima. Ptolomejev sistem mu, naime, nije dao mira: bio je suviše nezgrapan i rigidan. Nešto tu nije valjalo, sve je bilo nekako magijski perfektno, tako daleko od stvarnosti. Njegovo delo O kruženju nebeskih orbita izašlo je 1543. Kopernik je tek pred smrt video primerak svoje knjige, jer se bojao za života da je objavi. Crkva je, kako je odavno znano, uništavala svaku, pa i najmanju, koncepciju ikakvog napretka. Njoj se, naravno, ovo delo nije svidelo. Uostalom, 93. psalm kaže Zato je Vaseljena tvrda i neće se pomeriti. Psalm 103: Bog je utvrdio zemlju na temeljima njenim, da se ne pomeri za „vjeki vjekov“. Hvaljeni Martin Luter ovako je pisao o Koperniku: „Ljudi su slušali jednog astrologa početnika koji se upinjao da pokaže da se Zemlja okreće, a ne nebesa ili nebeski svod, oko Sunca i Meseca. Ko god hoće da ispadne pametan mora da smisli neki novi sistem koji je naravno bolji od svih sistema. Ova luda hoće da preokrene čitavu nauku astronomije; ali Sveto pismo nam kaže da je Isus naredio Zemlji da stoji mirno, a ne Suncu“. Da, jedan čovek koji je odista smatrao kako mu nekakav mistični entitet na nebu govori šta da radi je jednom naučniku rekao da je lud. Ako pogledate bilo koji od čak i lokalnih pravoslavnih, „bogougodnih“ i patriotskih foruma na netu, videćete veoma slične, ako ne i skoro sasvim iste komentare za današnje naučnike. Dok nauka napreduje iz minuta u minut, religijska misao je uvek ista, rigidna, nepromenljiva i prevashodno – opasna i pogrešna.

Godine 1616. crkva je stavila Kopernikovo delo na Index librorum prohibitorum/Spisak zabranjenih knjiga. Doslovce, crkva je zabranila nauku. A to se iznova i dešavalo u XX veku, pa i u ovom XXI u kome živimo. Setimo se Batlerovog zakona iz SAD, kojime je bilo zabranjeno predavati teoriju evolucije. Setimo se i naše drage Ljiljane Čolić, koja je Darvina izbacila iz kurikuluma, dotična još uvek radi na Filološkom fakultetu, što dodatno govori i o stanju lokalne „nauke“ i obrazovanja.

Kopernik je, kako je to Tomas Kun pisao, uzdrmao crkvu iz temelja. Doslovce. Pokrenuo je Zemlju! „… šta će onda biti sa čovekovim prolaznim ali fokusnim položajem između đavola i od svega, ako je svemir beskonačan, kako su mnogi od kasnijih kopernikanaca mislili, gde bi se mogao nalaziti božiji presto? Kako čovek da pronađe Boga ili Bog čoveka u jednom beskonačnom svemiru?“.

Implikacije su odista bile enormne. Kako Peri piše, Blez Paskal je bio jedan od retkih koji su stvarno shvatili kako velika je ova promena bila. „Kad razmislim o kratkom veku mog života, progutanog u večnosti… taj mali prostor koji zauzimam, koji čak vidim, okružen u beskonačnoj ogromnosti prostora o kojima ništa ne znam, i koji me ne poznaju, uplašen sam, i ja sam zapanjen zato što sam ovde a ne tamo; jer nema razloga zašto ovde a ne tamo, zbog čega sada a ne onda. Ko me je ovde postavio? Čijom su naredbom i uputstvom ovo malo mesto i vreme meni dodeljeni?“ Da li je Vilijema Blejka rukovodilo isto pitanje i isto rezonovanje kad je pisao svoju čuvenu Tigre, tigre? Paskal, pobožni katolik, ovde je zato digao ruke od naučnog razmišljanja, i, kako Peri kaže, počeo da „zastupa postojaniju predanost hrišćanstvu; to se postiže, rekao je, intuitivnim traženjem Boga srcem, kroz ljubav i veru, a ne razmišljanjem“. Kolika je destruktivna snaga religije ovde je više nego jasno, kad je uspela jednog naučnika da čistim strahom odagna od naučnog pogleda na svet.