Kosovo, šajkača, Mekdonald

Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (30)

Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.

Ustavom iz 2006. vraćeni su u zvaničnu upotrebu ista državna zastava i isti grb – nemanjićki (štit sa četiri ocila i krstom) – kakve je ustanovila dinastija Obrenović 1882. a za novu himnu nove, samostalne države Srbije uzeta je svečana pesma „Bože pravde“, koja slavi „srpski rod i srpske zemlje“, nastala takođe u XIX veku. U konceptu društva i države iz XIX veka, Srbija se ipak transformisala, pratila je kretanja u savremenom svetu i postajala deo svetske istorije. Dovoljno je proći Knez Mihajlovom ulicom u Beogradu da bi se videlo da je tu od tradicije na kojoj insistiraju graditelji nacionalnog identiteta ostalo praktično samo ime ulice. Beograd su preplavili tržni centri sa proizvodima zapadnih modnih kuća, tih novih hramova današnjice, kafići u kojima se, umesto „naše tradicionalne“ turske kafe i baklave poslužuju kapućino i pica, na sve strane su bilbordi sa reklamama stranih brendova, ceo gradski pejzaž je prekriven engleskim rečima i simbolima. Vozimo tojote i fordove, koristimo Nokijine mobilne telefone, surfujemo po internetu, Sony i Samsung nam se preporučuju sa vrhova solitera, otvaraju se brojne strane banke, grade se poslovni centri po najmodernijim zapadnim arhitektonskim rešenjima, Novi Beograd je gotovo preko noći od spavaonice pretvoren u grad biznisa, velike muzičke zvezde uvrstile su Srbiju na mapu svojih turneja, jedemo u Mekdonaldu i, naravno, pijemo koka-kolu.

Slično tome, čuju se glasovi da „evropskoj zajednici naroda“ treba da se pridružimo, ali da očuvamo našu posebnost, naše autentične kulturne vrednosti, da svetu predstavimo bogatstvo i dugovečnost naše tradicije i na taj način pokažemo da ni mi, kako bi se „u narodu“ reklo, nismo „tikva bez korena“. Pre neku godinu su se, na primer, zvanično sreli naš predsednik i premijer Italije i tom prilikom, kako to nalaže protokol, razmenili prigodne poklone. Tadić je za poklon Berluskoniju odabrao repliku Miroslavljevog jevanđelja, dok je ovaj našem predsedniku zauzvrat dao dve svilene kravate, ručno rađene u jednoj ekskluzivnoj italijanskoj dizajnerskoj kući.

Prigodne poklone za strance srbijanski političari najčešće biraju iz asortimana etno-sela. Tako je Božidar Đelić, potpredsednik vlade zadužen za evropske integracije uručio 2008. članovima delegacije iz Brisela po primerak monografije „Serbia“. Na naslovnoj strani luksuzno opremljenog izdanja te knjige stoji fotografija devojčice u stilizovanoj folkornoj odeći, snimljena očigledno sa namerom da ilustruje sadržaj knjige, ali i Srbiju samu, da pokaže njeno „tipično“, ruralno, pastoralno lice. Međutim, ne samo da jelek i „šlingovana“ košulja koje mala manekenka nosi nisu tipična odeća ovovremene Srbije, nego je malo verovatno da se igde više i mogu naći, osim u depoima muzeja, pozorišta i folklornih društava. Ali, reći će neko, zar sličnih prežitaka nema i drugde: ko nije čuo za venecijanske gondolijere, na primer, ili za jodlovanje Tirolaca? I jedno i drugo je, kao uostalom i jelek iz knjige koju je Đelić poklonio svojim gostima iz Brisela, zaista eho neke prošlosti, neka vremenska kapsula, ali ti mali teatri tamo su tek deo lokalne egzotike i postoje pre svega kao turistička atrakcija.

Svaka nacija ima svoje pretke i junake, prosvetitelje, svoje Kosovske bitke, svoj folklor. Ali će iz tih tradicija, najverovatnije, nastaviti da živi samo ono što se, kao dragoceno i korisno, usvoji i u drugim sredinama, pređe lokalne okvire i postane deljena kulturna vrednost. Engleski jezik i engleski fudbal su, na primer, postali svetski jezik i svetski fudbal, nemačka filozofija, grčka demokratija ili Akropolj – zajedničko nasleđe sveta. Japan je, recimo, sredina u kojoj je osećanje i rasne i kulturne i civilizacijske superiornosti oduvek bilo veoma jako, u kojoj je car bio sunce, a ne ljudsko biće, ali mi danas ne povezujemo Japan sa carom i šogunima, nego sa Sonijem, Tojotom i Kurosavom, jer su to vrednosti koje su i ostatku sveta postale značajne, koje su uspele da dopru mnogo dalje od kimona i papučica. Na isti način i pobede tenisera ili mladih matematičara iz Srbije predstavljaju istinske vrednosti ove sredine. Oni bez sumnje postaju važan deo identiteta ove zemlje.

Ćirilica je, na primer, odigrala veoma značajnu ulogu u formiranju srpskog nacionalnog identiteta, književnosti i pismenosti. Međutim, stvari su se u svetu kretale tako da danas ta vrsta pisma sve više postaje anahrona, što se u praksi svakodnevno potvrđuje. To je rezultat nezaustavljivog toka integrisanja i ujednačavanja, postepene transformacije globalnog sela u „pravo selo“, u kojem smo svi „mi“ – mi. Nastavlja se