Serija radničkih protesta, započeta pre tri meseca najpre u fabrici mesa Bek a potom i u fabrici šinskih vozila Šinvoz, obeležila je kraj protekle i početak ove godine u Zrenjaninu. Javnost nije zaboravila sliku 400 radnika, okupljenih pred kapijama Šinvoza, što verno ilustruje situaciju u kojoj su se našle nekada velike zrenjaninske društvene firme, i dalje opterećene dugovima.
Serija radničkih protesta, započeta pre tri meseca najpre u fabrici mesa Bek a potom i u fabrici šinskih vozila Šinvoz, obeležila je kraj protekle i početak ove godine u Zrenjaninu. Javnost nije zaboravila sliku 400 radnika, okupljenih pred kapijama Šinvoza, što verno ilustruje situaciju u kojoj su se našle nekada velike zrenjaninske društvene firme, i dalje opterećene dugovima. Talas radničkog protesta se ponovo širi Zrenjaninom, a akcionari i radnici ohrabreni primerom fabrike lekova Jugoremedija pokušavaju da preokrenu stvari u svoju korist.
Političke igre
Lazar Marjanski, direktor Naftagas-montaže, za razliku od radnika smatra da pitanje plata nije jedini problem i ističe da je firma u nezavidnom položaju i sem rentiranja upravne zgrade nema terenskih poslova. Na posao svaki dan dolazi samo obezbeđenje i serketarica. Zbog stalnih tužbi radnika računi su blokirani ali uprkos svemu kažu da je baš ovih dana nađeno rešenje da se namire dugovanja.
– Sve ovo nezadovoljstvo liči mi na političku igru. Ne smeta meni što se radnici bore za svoja prava i okupljaju oko nove stranke Ravnopravnost, smeta mi što sve ovo povezuju sa SRS. Mi smo napravili socijalni program u dogovoru sa firmom Petrol-montaža koja je vlasnik 40 odsto akcija preduzeća i isplatićemo zaostale zarade i ispoštovati socijalni program – kaže Marjanski.
Za razliku od 2003. godine, kada je proces privatizacije uzeo maha a radnici se borili za zarade i ostanak na radnom mestu sada su zahtevi artikulisani više u pravcu zaštite akcionarskih prava. Žestine odavno nema, jer izmoreni dugom nemaštinom zrenjaninski proleteri ne znaju šta ih čeka posle ovih bitki. Poslednjih nedelja u štrajk i proteste stupili su radnici fabrike mesa Bek, radnici Šinvoza, otpuštene prodavačice Robne kuće Beograd a u javnost je poslednjih nekoliko dana procurilo i nezadovoljstvo radnika pivare i Naftagas-montaže, nekada poznatih zrenjaninskih firmi. Reč je o više stotina građana Zrenjanina, kalulikše se čak i se sa brojkom od oko 2.000 radnika, sa vrlo nejasnom ili gotovo nikakvom perspektivom za novo zaposlenje. Mnogi od njih nisu čak ni na birou rada, zbog čega ih nejasan status kod poslodavca i gotovo bavezno neplaćanje čine svojevrsnim žrtvama.
Radnici osnovali svoju stranku
Dobijanjem potvrde Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stranka Ravnopravnost ozvaničila je svoj rad u okobru prošle godine. Stranku Ravnopravnost su osnovali radnici zrenjaninske fabrike lekova i akcionari ove fabrike, sa namerom da svoja iskustva stečena u togodišnjoj borbi za akcionarska prava prošire na politički teren. Prema rečima predsednika stranke Zdravka Deurića, cilj Ravnopravnosti je da se pozitivna iskustva radnika Jugoremedije prenesu na druge firme i pomogne svim radnicima da ne budu žrtve privatizacije.
– U Zrenjaninu je mnoštvo firmi koje jedva da postoje i čiji su radnici bez posla. Želimo da pomognemo radnicima i akcionarima da pokrenu svoje firme a da se sam Zrenjanin vrati na poziciju koju je svojevremeno imao kao izrazito industrijski grad – ističe Daurić.
Namera članova stranke Ravnopravnost, mahom radnika i akcionara Jugoremedije, jeste da građanima Zrenjanina omoguće da se izbore za svoja radna mesta i da dostojanstveno žive. Nezaposlenost je veliki problem i u stranci Ravnopravnost vide šansu da se taj problem reši.
Kako preživeti privatizaciju, pitaju se mnogi koji su se našli u ovoj bezizlaznoj situaciji. U Savezu samostalnih sindikata kažu da radnička prava nije moguće štititi u firmama koje ne rade.
– Nije problem uspostaviti socijalni dijalog sa poslodavcem kada firma posluje, problem je u propalim preduzećima. Ni sindikat nije svemoćan, tako da nama preostaje kod privatizovanih firmi da upozoravamo i kontaktiramo nadležne državne institucije. Pokazalo se da je samoorganizovanje radnika ipak najbolji način da oni ostvare svoja prava. Poslednji protesti bili su razlog da otvorimo namenski fond za pomoć otpuštenim radnicima i žrtvama tranzicije, zbog čega smo otvorili i poseban žiro-račun – objašnjava Mirko Malešev, predsednik Saveza samostalnih sindikata za više opština srednjeg Banata.
Radnici Šinvoza, čiji je zahtev za poništenje privatizacije uspeo a višemesečna borba sa poslodavcem Nebojšom Ivkovićem okončana raskidanjem kupoprodajnog ugovora, sada se suočavaju sa stečajem u svojoj firmi. Veruju da bi fabrika mogla ponovo da radi, uprkos najnovijoj odluci Višeg trgovinskog suda kojom su odbačene žalbe na stečaj, tako da se on nastavlja. Šinvoz je samo slika i prilika privrede i neuspele privatizacije, smatraju radnici, gde su prevareni i razočarani i zaposleni i investitori. Svako je imao velika očekivanja.
– Verovali smo novom gazdi, trudili se i radili. Mnogo kolega je ostalo bez posla, višak zaposlenih nije ni nas zaobišao. Više puta smo u protekle četiri godina stupali u štrajk zbog zarada. Na kraju smo završili u stečaju. Postoje i sumnje da je firma namerno zaduživana, a da dugovanja prema nama nisu naplaćivana. Pa zna se da mi najveće poslove radimo za ŽTP – objašnjava Mira Lisica, predsednik protestnog odbora radnika Šinvoza.
– Nebojša Ivković je u 2003. godini kupio 56 odsto kapitala Šinvoza za 240 miliona dinara i obavezao se da će u svoju novu firmu uložiti 20 miliona dinara – objašnjava Mita Lisica. Umesto investiranja, usledilo je otpuštanje radnika. Osnovna delatnost Šinvoza – remont šinskih vozila – sasvim je zapostavljena, a radnici su angažovani na seči starih vagona. Prema tvrdnjama radnika, Ivković je doveo fabriku u dugove preko svoje matične firme Logistik u Beogradu, a kao nove investicije prikazao nekoliko starih, rashodovanih dizel-lokomotiva. Usledio je stečaj u novembru prošle godine, kada je 520 radnika ostalo bez posla. Javnosti je poznat ishod protesta radnika Šinvoza u beogradskom Domu sindikata, gde je preminuo Radoslav Stojanović. Tada se čulo i za tragične smrti još tri radnika. Protekle dve godine oduzeli su sebi život radnici Šinvoza Milija Jovanović, Dragan Perić i Dušan Živanović. Sada, po raskidu ugovora o privatizaciji, put do pokretanja proizvodnje biće još trnovitiji ističu radnici. Svesni su da nije lako izvući firmu iz stečaja i naći novog kupca. Zato protest manjeg obima u Šinvozu i dalje traje, a radnici bez posla dežuraju u praznim halama.
Okupljanje nezadovoljnih radnika nije mimoišlo još jedan zrenjaninski kolektiv. Reč je o nekada poznatoj firmi Naftagas-montaža, koja je imala poslove na brojnim kontinentima a koja sada ima na spisku samo 135 radnika. Od tog broja, njih 128 tužilo je svoju firmu zbog neizmirenih zarada u protekle dve do tri godine. Niko od njih ne radi ali nisu upućeni ni na biro rada.
– Reč je o minimalnim zaradama za protekle dve godine, za koje je još u novembru dogovoreno da nam budu isplaćene. Pristali smo i da nam kamata ne bude isplaćena, pa smo pole odustali od ukupne sume pristajući na 80 odsto od minimalne zarade i – opet ništa. Taj novac još uvek nismo videli, a prošlo je tri meseca. Sada smo ponovo pregovarali s rukovodstvom, i obećano nam je izmirenje dugovanja za 11. februar. To je jedan problem. Drugi problem je nezaposlenost. Ni sada ne radimo a šta ćemo posle, to niko ne zna. Većina radnika je već u godinama i teško da će naći novi posao. Obećavaju da će nas zvati kad ugovore poslove, ali to nije sigurno – objašnjava Duško Ješić, predstavnik radnika i akcionara Naftagas-montaže.
Ništa bolja situacija nije ni u nekadašnjoj pivari, koja od 2003. godine ne proizvodi pivo. Radnici su, njih oko 150, tek su sada počeli da protestuju a protiv privrednika Momčila Rajića, koji je kupio većinski paket akcija ove firme čuju se mnoge pritužbe. Nezadovoljni radnici odavno upozoravaju da su u katastrofalnom položaju, niti ih poslodavac upućuje na biro rada niti fabrika posluje. Zrenjaninska pivara privatizovana je otkupom akcija na berzi tokom 2003. godine, kada je subotički privrednik Momčilo Rajić ispred konzorcijuma PANBEER postao vlasnik 51 odsto kapitala ove firme. Mali akcionari su vlasnici 11 odsto akcija pivare, čime ispunjavaju uslov uvida u poslovanje firme. Uprkos svemu, sindikalna borba nije dala rezultat.
– Već četiri godine radimo pomoću štapa i kanapa, a sada nemamo ni zdravstvenu zaštitu. Obraćali smo se inspekciji rada, vlasniku ali ništa nije vredelo. Pokušaćemo preko Udruženja akcionara i suda da naplatimo dugovanja. Mi zarade nismo primili 12 meseci – objašnjava Milorad Duvnjak, radnik zrenjaninske pivare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
