Kratka poseta

„Nije uopšte ideja da svoj dnevnik čitaš mami i tati“, smeje joj se moja supruga. Zapravo, dnevnik, to sveto tlo samoće, gde potpuno neuznemiravani sabiramo misli, zapažanja i otimamo dane od zaborava, kad je uspešan, nikada nije ni bio samo prostor za lične, sa drugima nedeljive ispovesti, a u našoj epohi gde se sav život naših poznanika, prijatelja i nas samih dobrovoljno beleži na društvenim mrežama, uloga dnevnika sigurno zahteva preispitivanje. Primećujem jednu zanimljivost – moje dete se dok piše obraća nevidljivoj publici, ne nekom zamišljenom entitetu Dragog Dnevnika, nego grupi čitalaca kojima povremeno kaže „Evo me opet“ ili „Moram da vam ispričam“. Što se mene tiče, pre ovog porodičnog javnog slušanja malo je toga što bih iz ovog svog dana podelio sa publikom. Ovo mi je, po redu, 13.709. dan života, ali veći njegov deo čini mozaik sastanaka, telefonskih razgovora, vesti, razgovora i malih misli koje me se danas izuzetno tiču, ali samo mene. Nijednom čitaocu ne mogu biti zanimljivi.

Subota, 20. februar

Parkiram se ispred Aberdareve, sučelice polusrušenog dela objekta Televizije Beograd, neobnovljenog od tragičnog NATO bombardovanja zgrade RTS-a. „Šta je ovo?“, kaže moja kćerka i nezadovoljno komentariše kako nije tako zamišljala televiziju. Sjajna ekipa televizijske emisije „Mali dnevnik“ me je ove subote, na snimanje zakazano tačno u podne, ponovo pozvala da gostujem i sa decom voditeljima pričam o nauci. Uz njihovu saglasnost, vodim sa sobom posmatrača – svoju kćerku. Dok čekamo da deca ponove tekst koji im scenarista Zoran ponavlja, kćerka me iz pozadine studija opominje da se ispravim i osmehnem. Tema razgovora je vreme, tj. njegova relativnost. Ovu nedelju, uoči tribine o gravitacionim talasima i nakon njihovog otkrića, obeležava mi Ajnštajn (za sada i do daljeg u kancelariji držim samo njegovu sliku). No, izazov da se razgovor prilagodi publici, kao i moj stav da to ima smisla jedino tako, isključuje koncept relativnosti – vrtimo se nerelativistički, malo u krug sa Zemljom i njenim kretanjem oko Sunca. Kasnije iz nekog razloga idemo do Srpskog književnog društva, pa u meksički restoran, na Sajam turizma i u jednu divnu posetu kod prijatelja u Zemunu. U međuvremenu, šetamo gradom. Vremenske prilike su izuzetno promenjive. Na ulicama srećemo grupice koje se sa zastavama okupljaju po gradu spremajući se za NE NATO protest. Pred jednom grupom u crno odevenih ljudi sa četničkom koreografijom, pokušavam da kćerci objasnim ko su ti ljudi i u kakve gluposti svojom voljom veruju, a da istovremeno ne stvorim utisak kako je pravo na demokratsko okupljanje građana nešto loše. Odustajem. Vitgenštajn, dobro je poznato, kaže da ono o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati.

Nedelja, 21. februar

Pisanje, kako ga i sam vidim, nema svrhu ako nije za čitanje. Mislim o tom pitanju češće nego što bi inače bilo prirodno. Čak i za vikend, kad čitam tekstove za novi broj našeg najdražeg proizvoda – popularnog časopisa Elementi. No, posao mi je takav – pišem i uređujem novinske članke zasnovane na nauci, ponekad iz oblasti koje su od čitalaca odeljene jazom potpunog nerazumevanja. Stvar sa tim je, verovali ili ne, zarazna – kad dobrog autora pustite u neku disciplinu, on se bukvalno kontaminira tamošnjim jezičkim manirima i načinom razmišljanja, pa je potrebna cela jedna epidemiološka procedura na samom autoru da se dobije zanimljivo štivo. Osnovno sredstvo borbe je – razmišljanje o čitaocu kao o našem bližnjem i njegovim potrebama. Istovremeno, vrlo samouvereno smatram da bi i moderna naša proza, u čijem oblikovanju pomalo učestvujem, morala mnogo više misliti na čitaoca. Jer zadnje je vreme naše književnosti – nekada su bile u srazmeri, ali prevedena produkcija danas totalitarno dominira nad domaćim autorima. I poješće nam književnost, ako drage kolege autori, ili bar jedan značajniji deo, ne počnu da misle na potrebe savremenog čitaoca, njegovu užurbanost, nisku koncentraciju i jednu sasvim drugačiju potrebu za novim duhovnim horizontima. Pomišljam na to dok čitam izveštaj sa juče održane Godišnje skupštine Srpskog književnog društva.

Ponedeljak, 22. februar

U pauzama između sastanaka za koje celog dana mislim kako bi bilo bolje da se nikad nisu ni održali, čitam Ajnštajnovu knjigu „Svet kako ga ja vidim“, objavljenu još 1949. godine. Može se reći da je to i deo pripreme za tribinu o gravitaciji koju smo uveliko svuda najavili za četvrtak. Kaže Albert Ajnštajn na jednom mestu „Kakva je samo neobična situacija sa nama smrtnicima! Svako od nas ovde je samo u jednoj kratkoj poseti; iz razloga koji mu nije poznat, mada ponekad misli da ga oseća. Ali, iz perspektive svakodnevnog života, bez dubljeg upuštanja, mi postojimo za naše bližnje – pre svega za one od čijeg osmeha i blagostanja zavisi sva naša sreća, zatim za sve lično nam nepoznate ljude sa čijom smo sudbinom spojeni vezom simpatije. Stotinu puta svakog dana podsetim sebe kako moj unutrašnji i spoljni život zavise od rada drugih ljudi, živih ili mrtvih. A ipak, svaki čovek ima određene ideale koji određuju pravac svih njegovih preduzeća i njegovih rasuđivanja.“ Vek nakon ovih njegovih reči, Ajnštajnov ideal je dostignut na dva imponzantna postrojenja u Americi. Njegovi gravitacioni talasi su ulovljeni. Šta je ono čemu stremim, taj određeni ideal, što bih želeo da postavim u jednu takvu vremensku kapsulu – da bude dostignuto mnogo godina potom. Oh, previše toga. Imaće nova pokolenja pune ruke pametnijeg posla nego da završavaju ono što nisam učinio. Dakle, prionuti na posao sad.

Utorak, 23. februar

Dan u kome sastanci, moj ljuti neprijatelj, najzad preuzimaju potpunu kontrolu. Krhka termodinamička ravnoteža se osipa i raspada mi se raspored. Kasnim svuda u nizu, negde pet, negde punih 25 minuta. Taksisti kao pijavice klize ulicama i trube u protestu. Osećam promuklost u glasu. Pokušavam da se prilagodim sagovornicima iako govore o pravilnicima i stavu drugom člana sedmog. Gradivo nije moje, ali ako ne učestvujem, neko je povređen. Uviđam da to, taj postupak uživljavanja, ne činim samo sa publikom koja čita, nego i sa živim svetom. Kao i svi drugi, uostalom, sa manje ili više uspeha. To je bez daljeg tako jer i sam život, kad mislite o njemu, a da sa tog splava ne potonete u okean bizarne ili patetične banalnosti koji takve misli obavezno okružuje, u svom većem delu ne ide dalje od interakcije sa drugima. Sve što činimo reflektuje se u tome. Ovog utorka se ne upuštam u razmišljanja – plivam i pokušavam da se ne udavim.

Sreda, 24. februar

U tekstu o smehu objavljujemo zašto se ljudi smeju kad vide da se drugi ljudi smeju. Zapravo, ispostavlja se da emocije drugih prepoznajemo tako što ih naš mozak pre toga oponaša. Ohrabrujem se da mislim kako je oponašanje jedna osnova percepcije. To bi divno objasnilo zašto je empatija osnov civilizacije. Možda pomoglo i da razumemo takve čudnovate pojave kad se odrasli ljudi u 21. veku oblače u kostime četnika. Naravno, pisanja nema bez oponašanja. Literarni dejmon neće ni da počne razgovor ako ne učestvujete celi u tome.

Četvrtak, 24. februar

Samo nekoliko sati pre nego što ćemo dočekati prvu publiku na našoj tribini o gravitacionim talasima, beogradski mediji prenose da je policija upala u stan nadrilekarke Svetlane Velkov. Ova vest dolazi nakon jučerašnje o obaveznoj vakcinaciji i prethodne serije tekstova koji svi listom citiraju Independentov tekst o studiji koja iznova pokazuje da je homeopatija samo placebo. Putnik namernik koji večeras dolazi u Beograd sleće na aerodrom koji se zove po Nikoli Tesli, u zemlju sa medijima koji osuđuju homeopatiju, horoskop i nadrilekarstvo, sa tribinama o Ajnštajnu. Danas bi mogao poneti o nama jedan drugačiji utisak, naravno, nestvaran. Ali, razmišljam kako da naše bližnje ubedimo da se ponekad gledamo i njegovim očima – u tom uživljavanju i sebi bismo bili bolji, bez sumnje. Svakako se sav život igra samo na jedan način – na pozornici, pred publikom. Dakle, sve što nam treba jeste publika kojoj se više dajemo, koju odmaramo i koju, naravno, više poštujemo.

Autor je pisac i naučni novinar. Zaposlen je u Centru za promociju nauke. Autor je knjige „Strah od promaje“ (KRR, 2013)