Kriza

Božidar Mandić Ako jednog dana, ipak, izađemo iz krize prisetićemo se da smo pre nje bili srećni ljudi. To nije nikakva floskula niti sećanje na prošlost, nego potraga za novim. No, da bismo izašli iz krize, moramo priznati da smo u njoj i da je ona naš usud koji već predugo traje. Sa Druge strane, naviknuti se na krizu, znači biti obdaren nevidovitošću. Pre desetak godina bio sam u velikoj pozorišnoj krizi. Svi glumci su me napustili, izgubili smo repertoar, a ideje su mi presahle… Uroš Vukša, moj glumac, i ja po ceo dan smo trčali po pokošenoj livadi, penjali se na drveće i nosili kamenje iz potoka za dvorišne staze. Kad god bi me Uroš upitao, zašto ovoliko puno radimo, ja bih mu odgovarao – zato što smo u krizi! Onda se pojavila svetla tačka. Slučajno, sasvim slučajno na trgu susrećem Ljubivoja Tadića koji me poziva da igramo u Narodnom pozorištu. Kao da pravda stvarno stiže na dostupno mesto. Tamo mi stvaramo predstavu „Teatar o teatru“ koju igramo četiri godine za malu ciljnu grupu na sceni „Raša Plaović“ i Petom spratu. Možda najgore, ili možda najapartnija teatarska grupa, nastupa u najtradicionalnijem pozorištu. Tada shvatam da mogu zajedno da idu nacionalni teatar i avangardna trupa. Još važnije mi je povezivanje neinstitucionalnog u instituciji, što dobija novu estetsku konotaciju. Povezati suprotnosti postaje zadatak ovog rasparčanog sveta. Dragana Jovanović, takođe moja glavna akterka, veli da bi na ovim scenama igrala i besplatno. Naravno da mi dobijamo skromne honorare, ali divno je čuti – u eri novaca – da bi neko radio zabadava. Eto, cela priča o pozorištu, sazdana je na tome da i kriza može da bude korisna.
No kod nas je sasvim drugačije. Mislim na moj narod i podneblje. Ili smo krizu izabrali sami ili nas je neko odabrao za nju. Kao, kad je u pitanju ona, da se lako nađe konsenzus. Svi je odobravaju i pronalaze apologiju za njeno već dve decenije dugo trajanje. Malo predugo čak i za mazohistički narod.
Kriza postaje stanje iz kojeg više ne želiš da se pomeriš. Svaki lep trenutak počinje da ti ne prija. Obaveza da je napustiš pretvara se u vezanost za nju. Zato će kriza još dugo trajati. Dugo toplo leto – kao metafora neizbežnog stanja. Ali, da bi se kriza prevazišla, pre svega moramo priznati njeno postojanje i našu krivicu. Njeni temelji, takođe, postaju krhki kada se – licem u lice – suočimo s njom, kad spoznamo njene uzroke i detalje njenog trajanja. Čak ni političari više nisu sigurni u satisfakciju svog posla u kojem je glavno olešiti narod. Političari, pak, jedini imaju pravo da i kad im se ne diže kažu da im je u erekciji. Kriza je uzela maha. Moral, novac, ljudski odnosi… sve teži da dokaže da ovde stanuje pakao. Zaboravili smo da tek kada nam ništa ne treba, imamo pravo na darove.