Kult slobode ličnosti

Ostala je bez katedere, zaposlenja, redovnih prihoda, ali se ni u jednom trenutku nije pokolebala. Nastavila je da radi sa neverovatnom energijom, ostavivši značajan doprinos nauci. Zauzvrat, naša nauka je malo učinila da njen impozantan opus bude priznat. Zahvaljujući filozofkinji Ljiljani Vuletić, ova nepravda se ispravlja: ona je pre tri godine objavila dragocenu monografiju Život i misao Ksenije Atanasijević, a nedavno i studiju Ksenija Atanasijević- Etika feminizma.

Malo je poznato da je Ksenija Atanasijevićbila i potpredsednica beogradske feminističke organizacije Ženski pokret, osnovane 1919. godine, koja se prvenstveno zalagala da jugoslovenske žene dobiju ista prava kao muškarci, prvenstveno politička. Široj javnosti je nepoznato da je bila i jedna od najistaknutijih i najdoslednijih glasnogovornica pacifizma na ovim prostorima. Kao istinski angažovana filozofkinja uoči Drugog svetskog rata hrabro je, među prvima u ovoj sredini, pisala protiv nemačkog nacionalsocijalizma i antisemitizma. Ksenija je odbila da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu protiv komunista. Zbog ovakvog njenog držanja Gestapo je pretresao njen stan i privodio je na saslušanja. Ali, ni prve posleratne godine nisu prošle bez podmetanja, kleveta, denuncijacija, hapšenja, zabrana. Ipak, početkom pedesetih, doživela je rehabilitaciju: objavljuje, drži vrlo posećena predavanja na Kolarcu.

Knjiga Ljiljane Vuletić, stoga, nije samo dragocena studija o „genijalnoj Kseniji Atanasijevići njenom katastrofalnom dobu…“, kako to kaže profesor Đorđe Vid Timašević, veći hrestomatija Ksenijinih izvornih tekstova o etici feminizma. Autorka otkriva da se Ksenija Atanasijevićbavila temom žene u mnogim tekstovima – pisala je o filozofiji feminizma, tretmanu žene u filozofskim i literarnim delima, o borbi žena da ostvare svoja politička, ekonomska i socijalna prava, o stvaralaštvu i životu žena, o feministkinjama i antifeministima, o bliskosti feminističke i pacifističke ideologije. U dugom intervalu od 1923. do 1959. godine, Ksenija je napisala i veliki broj prikaza knjiga o ženi i feminizmu, kao i knjiga koje su napisale žene. Osim stavova grčkih filozofa o ženi kao „nepotpunom muškarcu“, koja može da egzistira iskuljučivo u skrivenosti doma – izuzev Platona, koji smatra da se ženi mora dati pravo da u državi obavlja sve poslove, pa i one najviše – naša najznačajnija filozofkinja detaljno analizira i ženske likove u grčkim tragedijama, i nadahnuto piše o pesnikinjama stare Grčke. Ksenija Atanasijevićanalizira i istorijske ličnosti kao što su Kleopatra i Žan d’ Ark. Vrlo stručno i sa velikom empatijom Ksenija Atanasijevićpiše o opusu, a često i o tegobnim životima svojih savremenica, Danice Marković, Milice Janković, Desanke Maksimović, Jovanke Hrvaćanin, Julke Hlapec-Đorđević, za koje je ovdašnja sredina često bila nepodnošljivo nepravedna i slepa.

„Celokupnu svoju koncepciju o uzdizanju žene do slobodne ličnosti i ravnopravnog člana društva, zasnovala je Ksenija Atanasijevićna etičkim temeljima. Zato su njena feministička shvatanja ozbiljnija i dublja nego što su čisto feministička razlaganja koja su samo izraz ekonomskih, socijalnih i političkih potreba. Feministička shvatanja Ksenije Atanasijevićdirektno proizlaze iz njenog kulta slobode ličnosti“, naglašava Ljiljana Vuletić.

Skandal naših dana

Čim je ušla na akademska vrata, kada je na redu bio njen izbor za docenta, profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici ogorčeno kolegama poručuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!“ Rektor je čak javno prigovorio da je jedna od njenih glavnih mana što se nedovoljno učtivo javlja profesorima. „Slučaj Ksenije Atanasijević“ je pred Drugi svetski rat bio najveća afera na Beogradskom univerzitetu: prekšeni su mnogi zakoni da bi patrijarhalna, a u suštini i primitivna i mizoginično nastrojena univerzitetska sredina, udaljila iz svoje sredine profesorku koja je toliko odskakala od sumornog proseka, „od onih koji laskaju i puze“. U Beogradu je novembra 1935. organizovana Konferencija intelektualaca i javnih radnika za pravdu dr Kseniji Atanasijević. Književnik Sima Pandurovićje istakao da na univerzitetu katedre dobijaju opskurni i neviđeni, da neki katedre dobijaju u miraz bez ikakvih radova na naučnom polju, da dolaze do položaja profesora pomoću rođačkih veza, uslužnog savijanja, ružnih kompromisa… Konferencija je donela i rezoluciju kojom traži od Filozofskog fakulteta da odgovori zašto je pravda povređena u slučaju dr Ksenije Atanasijevići zašto je došlo do ovog „skandala naših dana“.