Kultura ostrva

Božidar Mandić Nisam za izolaciju naroda, država i političkih opcija, ali za individualnu – da! Kod nas je o ovoj temi veoma teško pisati i misliti jer smo već duže vreme okruženi osamom bez viza (i vizija), bez mogućnosti da putujemo, opštimo i razmenjujemo se. I dok je u svetu danas najprezentantnije kako ekološki spasiti život na planeti, kod nas još sve rasprave stižu iz nacionalne raspolućenosti. A, opet, mene to intrigira: ni evropski orijentisani ljudi niti nacionalno ne brinu o siromasima. O prirodi da ne govorimo.
Ovakav svet je protiv pojedinca. Ali i pojedinac bi trebalo da smogne snage i bude protiv ovako zatrovanog sveta. Pojedinac bi morao da ispolji etički gnev i ukaže na postojanje dostojanstva. Kad me ljudi pitaju kako si, obično im odgovaram – dobro, ali angažovano patim jer ljudi zastrašujuće uništavaju prirodu. Ne želim da pasivno i intelektualno posmatram kapitalnu devastaciju nadmoćnog čoveka. Želim da se svemu tome suprotstavim. Zar ne peva budistička pesma – „trči sam kao nosorog“. Teorija izolacije ili kultura ostrva mogli bi biti predlozi za sačuvanje individualnosti. Treba se sakriti, pobeći od svakidašnjice turbulentne usmerenosti izveštačenog sveta, serijalne misli i nasilja. Uleteli smo u epohu „lančanih reakcija“, po Berđajevu, pa sada samo plutamo po civilizaciji betonske otuđenosti, potrošačke nekulture, novca kao gurua, tehnologije kao predloška za vođenje ljubavi. Shvatio sam da čovek čak i ne juri za novcem, nego novac čoveka gura u iluzivni bezdan zavisnosti i zavidnosti. Raditi… raditi… samo raditi… a tehnologija se osramotila jer nam je obećavala da ćemo sa njom manje i lakše raditi. Sada retko ko ne radi po četrnaest sati na dan. Fino! Ali šta ćemo sa životom, ili kad se naše slobodarske ćelije probude i shvate u kakvoj iskorišćenosti postoje. Pitam se da li neko već umesto nas živi, možda junaci raznih sapunica ili rialiti emisija o kojima i mi sanjamo. Čovekova zastrašujuća nepismenost o identitetu narasta. Čovek još ne shvata da čovek politike i bogaćenja ne poseduje svoje ja. Svi postajemo režimski službenici i farisejski intelektualci. Kao i u svim drugim vremenima.
Zbog toga ukazujem na moguć život ostrvljanskog načina. Ne biti potpuno sam, već sa odabranim kvalitetom. Izolovati se nije čin izgnanstva iz društva već kultura distance naspram sveta koji se utopio u ponoru sopstvenih ambicija. Jung veli da dok se nije osamio niko ga nije ni primetio. Treba hrabrosti za opstanak na ostrvu sa samim sobom. Suočavanje i sagledavanje, odmah, sami pristignu. Začas ostanemo u lošem društvu, a kompleksi da čovečanstvo može biti bolje nestanu.