Kulturni život u Evropi na prelazu iz 19. u 20. vek

Mnogi časopisi osnivani od 1890. godine u većini evropskih zemalja bili su jedan od glavnih vektora međunarodnog širenja kulture. U Francuskoj su upoznavanju strane književnosti umnogome doprineli Merkur de Frans, La revi blanš, La plim i, u godinama pred Prvi svetski rat, Nuvel Revi Fransez, ali i publikacije poput Lez er literer koje su imale veliki broj pretplatnika u unutrašnjosti. Godine 1900, na primer, časopis La revi blanš objavio je u nekoliko nastavaka roman „Quo vadis?“ Poljaka Sjenkjeviča, koji je objavljen u Varšavi 1895, i postao bestseler u periodu od 1900. do 1910. godine. Za dva meseca prodato je 20.000 primeraka na francuskom jeziku, a petnaest meseci kasnije 170.000 (Elisabeth Parinet, nav. delo). U listu La revi de mond, Teodor Vizeva je od 1893. do 1917. redovno uređivao rubriku „Strane književnosti“, a Ežen Melkior de Vogie tu je objavljivao članke o ruskom romanu. Gotovo polovina priloga bila je iz inostranstva. Revi de Pari objavljivao je tekstove Čehova, Matilde Serao, Hermana Zudermana, Radjarda Kiplinga; u časopisu Merkur de Frans mogli su se čitati tekstovi najrazličitijeg porekla: iz Grčke, Češke, Holandije, Mađarske, ali i Japana, arapskih zemalja, Indije (Vid. G. Leroy i J. Bertrand Sabiani, La vie culturelle ŕ la Belle Epoque, nav. delo). Časopis La plim imao je dopisnike u Nemačkoj, Rusiji, Belgiji, Engleskoj, Danskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Španiji, Italiji, a isto tako i u Severnoj i Južnoj Americi, Kini i Japanu.
Takođe su preko ilustracija u časopisima predstavljani strani slikari i crtači: L’asjet o ber redovno je ustupao prostor mnogim umetnicima iz Srednje Evrope, kao Van Dongenu, Huanu Grisu, Valotonu…
U Nemačkoj je minhenski časopis Jugend objavljivao tekstove skandinavskih, ruskih, poljskih i mađarskih autora; francuska književnost je tu bila veoma zastupljena. Ovaj časopis održavao je tesne veze s pariskim listovima La revi blanš i Le rir.
Istih tih godina i veliki izdavači objavljuju kolekcije stranih književnosti. U Francuskoj se pojedini specijalizuju dajući prvenstvo jednoj naciji. Olendorf objavljuje italijanske autore, Garnije, koji je otvorio filijalu u Argentini, štampa hispano-američke autore, ali je postojala otvorenost i prema drugim nacionalnim kulturama. Izdavačka kuća Stok pokrenula je Kosmopolitsku biblioteku, a Merkur de Frans, već od svojih početaka 1889. godine, počeo je da objavljuje dela stranih autora, pre svega prevode Dostojevskog. U Nemačkoj je Inzel-Ferlag takođe otvorio jedno odeljenje za strane književnosti, Inselbücherei.
Ovaj panoramski pogled na kulturne pojave naroda koji su između 1890. i 1900. godine ulazili u sastav Evrope pokazuje raznovrsnost prilika. Rasparčavanje evropske slagalice na ovom planu neosporno se pojačalo u odnosu na prethodne periode. Evropski kontinent nije više ona prostrana teritorija gde su humanisti renesanse, koji su govorili zajedničkim jezikom, crkvenim latinskim, poput Erazma, mogli da idu od biskupije do biskupije i od univerziteta do univerziteta, od Utrehta do Pariza, od Oksforda do Vormsa ili Vitenberga, da bi tu stekli iskustvo o univerzalnosti. U Evropi više nema prevlasti određenih kultura-uzora, kao što je u 17. ili 18. veku i u prvoj polovini 19. veka još bio slučaj sa francuskom, zatim engleskom kulturom, premda pojedina mesta kao Pariz i dalje ostaju izuzetno privlačna. Mozaik kultura u Evropi, s izvesnog gledišta, postao je još složeniji posle 1870. godine. Potvrđeni su novi, do tada nepoznati ili zaboravljeni identiteti. Skandinavski narodi, od romantičarskog perioda manje ili više povezivani s maglovitom mitologijom, javili su se ostvarenjima koja su snažno prožimale aktuelne teme. I skandinavski umetnici su najčešće, svojim životnim iskustvom, svoj odnos prema geografskom prostoru vezivali za veoma široki evropski plan.
U središnjoj Evropi, društvene i političke krize koje su potresale Habzburšku monarhiju pred kraj šezdesetih godina 19. veka sve više su razbijale prividno kulturno jedinstvo jednog skupa oblasti u kojima su veoma brojni lokalni jezici bili svedeni na status dijalekata, a nacionalne književnosti smatrane minornim i „besteritorijalnim“, kako se izrazio Žil Delez povodom dela Franca Kafke. Buđenje mađarskih intelektualaca posle Nagodbe 1867, ponovno aktiviranje centara kao Praga, Trsta i Ljubljane koji su išli tragovima bečke secesije, povratak Venecije i Milana italijanskom svetu, učinili su složenijom kulturnu kartu ovog dela Evrope gde su se suparništva između tradicije i kulture direktnije ispoljavala nego igde drugde.
Kao što beleži Kristof Šarl, tokom godina s prekretnice veka, prisustvovalo se pravom „ponovnom prekrajanju evropskog kulturnog prostora“. Bez sumnje, više no ikad postajalo je neophodno „da se ujedine snage vezane za svaku tradiciju“ (Cristophe Charle, Les Intellectuels en Europe au XIXE sičcle, nav. delo).
Međutim, činioci kulturne homogenizacije bili su delotvorni na ovom rascepkanom prostoru i pokazaće se odlučujućim za nastanak onoga što još i danas nazivamo „modernošću“, kako bismo opisali ovaj trenutak evropskog kulturnog života.
Kraj