Kulturni život u Evropi na prelazu iz 19. u 20. vek

Velika Britanija bila je prva evropska država koja je iskoristila prednosti tehnološkog razvoja. Tu je industrijska revolucija započela već krajem 18. veka, a engleska trgovina i industrija su, još pre 1880, bile znatno ispred trgovine i industrije svih drugih država evropskog kontinenta. Engleska je, takođe, bila prva nacija koja je osetila negativne posledice industrijalizacije (masovni odlazak sa sela, nekontrolisani razvoj gradova, nečuveni uslovi rada i njihove društvene posledice). Pedesetih godina 19. veka London je smatran najočitijim izrazom nasilja vezanog za nove uslove života stanovništva koje se seljakalo. Neposredni odjeci ovakvog pogleda mogli su se sresti u romanima Čarlsa Dikensa („Dejvid Koperfild“, 1849/1850) i Elizabet Gaskel („Meri Barton“, 1848; „Rut“, 1853; „Sever i Jug“, 1855). Fridrih Engels, koji je boravio u Mančesteru, već 1845. objavio je jednu studiju o položaju radničke klase u Engleskoj („Die Lage der arbeitende Klasse in England“), koja će u narednom periodu postati uzor u političkoj i društvenoj misli (u ovom delu Engels prvi put formuliše pojam „industrijske revolucije“).
Sa svojim beskrajnim radničkim predgrađima, London je osamdesetih godina 19. veka takođe bio opasno mesto, u kome preovlađuju ružna golotinja i kriminal. Ubica poznat kao Džek Trbosek, koga su 1888. tražili zbog ubistva pet prostitutki, u osnovi je jednog modernog mita koji su književna i kinematografska fikcija sa početka 20. veka obilato koristile („Vid“ Franz Wedekind, „Lulu“ u L’Esprit de la Terre, 1892-1907. Ova dva teksta za film je adaptirao G. V. Pabst. Već 1915. engleski režiser Dž. V. L. Li oživeo je Džeka Trboseka u filmu „Farmer Spudd and his missus take a trip to town“. Lik „serijskog ubice“ zatim se pojavio u mnogim filmovima, među kojima su „A story of the London fog“ Alfreda Hičkoka, 1928. i „Opera za četiri groša“ G. V. Pabsta, po komadu B. Brehta, 1930). Ovaj lik značajno je doprineo da se u Evropi na prelazu veka stvori nestvarna predstava o Londonu.
Francusko javno mnjenje nije imalo većih razloga da, na početku 20. veka, s predubeđenjem gleda na Engleze. Na planu političkih odnosa uzroci zategnutosti između dveju država nestali su poslednjih godina 19. veka. Posle sukoba u Fašodi 1898, francuska diplomatija, koju su zastupali ministar Delkase i ambasador Kambon, pokušala je da se približi britanskoj sili kako bi ponovo uravnotežila svoje evropsko savezništvo. Kraj vladavine kraljice Viktorije (1901) i profrancuska osećanja njenog naslednika Edvarda VII omogućili su da se 1904. prihvate principi Srdačne antante po cenu međusobnih ustupaka prilikom podele kolonija.
I pored učvršćivanja ovog saveza, koji će se pokazati kao trajan, ukorenjene predrasude ipak su i dalje u francuskom javnom mnjenju uticale na stvaranje predstave o Englezima. Nekakva neodređena anglofobija i dalje je postojala među mnogim slojevima stanovništva, iako se u dendijevskim krugovima i nekim mondenskim salonima ludovalo za Engleskom (Marsel Prust dao je satiričan prikaz ove vrste snobizma kroz lik Odete Svan u prvim knjigama „Traganja za izgubljenim vremenom“). Od Jovanke Orleanke opšte mesto u narodskom govoru bilo je da je Englez „nasledni neprijatelj“. Takođe je deo utvrđene tradicije bilo podsmevanje engleskim običajima.
Jedna Beleška o fudbalu (dokument s interneta, G. J. Svelens – Gjswaelensźbluewin.ch, str. 1) barona Pjera de Kubertena iz 1897. odražava ovakvo stanje duhova i istovremeno obaveštava o otporu francuskog javnog mnjenja prema sportu uopšte. „Stalno nam ponavljaju da smo izraziti ljubitelji svega što je englesko. To nije tako; jer osim grupice pariskih kicoša koji tvrde da nose samo veš koji je pran u Londonu, dovoljno je da s one strane Lamanša stigne nekakva moda, pa da odmah pobudi ’patriotsku’ osetljivost u štampi i javnom mnjenju“.
Osnivač modernih Olimpijskih igara potom pominje kampanje zastrašivanja protiv brutalnosti engleskog fudbala i brojne prepreke koje su se isprečile njegovom uvođenju u francuske gimnazije.
Obrnuto, ni Francuska nije u engleskom javnom mnjenju uvek uživala dobar glas. Kulturni odnosi između dveju zemalja, pre svega, uspostavljeni su u poslednjoj četvrtini veka preko pisaca irskog porekla, kao što su Oskar Vajld, Džordž Ogastus Mur, Vilijam Batler Jejts ili Džon Milington Sing, koji su u utvrđenim londonskim književnim krugovima smatrani disidentima ili prestupnicima. Do kraja viktorijanske epohe, savremena umetnička i književna Francuska imala je u ovim londonskim akademskim krugovima sumnjivu reputaciju. Na ludovanje po Parizu princa od Velsa, Alberta Edvarda od Saks-Koburga, koji je 1901. sa 60 godina postao kralj, veoma nerado su gledali njegova stroga majka i društvene grupacije koje su podržavale njen režim. Do otvaranja prema Francuskoj došlo je posle 1901, ali su najreprezentativniji predstavnici zvanične engleske kulture sve do 1914. i dalje negovali „sjajnu izolaciju“.
London je, međutim, bio jedno od glavnih utočišta za mnoge evropske prognanike. Na kraju veka ovo skrovište odabrali su brojni Francuzi koji su iz političkih razloga bili prognani. Još od perioda Revolucije to je postalo tradicija. I sam Napoleon III, koji je, istina, poznavao mnoga druga mesta progonstva, ovde se sklonio 1836. posle prvog neuspelog pokušaja državnog puča.
Nastavlja se