Kulturni život u Evropi na prelazu iz 19. u 20. vek

Igre slučaja u političkim odnosima između dve nacija u periodu 1895-1905. bez sumnje su doprinosile čestom oscilovanju međusobnih osećanja u javnom mnjenju. Bizmarkova ostavka, marokanska afera i Trojni savez uticali su na osetne promene mišljenja o susednom narodu. Ali, kako još piše Klod Dižon: „Intelektualni život ne menja se istom brzinom kao međunarodna situacija“. O tome svedoče neravnomerno interesovanje za Vagnera i posmrtno priznavanje Ničea u Francuskoj u istom ovom periodu, koga je Eduar Dižarden u jednom članku, objavljenom januara 1903. u listu Merkur de Frans smatrao predstavnikom „čiste francuske klasičarske tradicije“. Uostalom, argumenti izneti da bi se opravdao polet oduševljenja Ničeovim delom pokazali su oprečne motivacije od jednog pisca do drugog (kao što su Remi de Gurmon, Leon Dode, Hugo Rebel, saradnici časopisa La Revi blanš).
Takođe se možemo zaustaviti na žestokim kolebanjima francuskog socijalističkog pokreta između 1877. i 1904. u odnosu prema idejama Karla Marksa, pomenuti nesuglasice između „gedista“, koji su otvoreno govorili da su marksisti, i „posibilista“, bližih utopističkoj tradiciji. Možemo, dakle, uočiti suprotnost između francuskog socijalizma, internacionalističkog i pacifističkog, čiji je portparol tada bio Žan Žores, i nacionalističkog i militarističkog socijalizma koji bi, u očima Francuza, više bio prožet nemačkim duhom.
Ankete o međusobnim osećanjima dveju nacija „po strani od svake politike“, koje je u tri navrata sprovodio časopis Merkur de Frans, uporedo s inicijativom lista Noje Dojče Rundšau iz 1895, uopšteno gledano, iznose na videlo najpre kod upitanih pisaca i umetnika ideal sloge između dveju nacija koji bi se naročito ogledao u školskim razmenama i sve većem broju prevoda. Godine 1895, u perspektivi univerzalizma kojoj su se tada u Francuskoj priklanjali duhovi veoma različiti po ideološkom opredeljenju, kao što su Pol Adam, Remi de Gurmon, Pol Ervije, Bernar Lazar, Oktav Mirbo i Loran Tajad, postojala je želja da se stvore institucije pogodne za kontakte i susrete između intelektualaca. Ovo relativno jednoglasje prekinuto je 1902. godine kada je Merkur de Frans sproveo drugu anketu u kojoj su se jasno razlikovali evropska struja, čiji su predstavnici pre svega bili Žorž Palant (profesor filozofije u gimnaziji u Sen Brijeu, Žorž Palant, 1862-1933, opisan je u liku Kripira u romanu „Crna krv“ Luja Gijua, 1935. Izdavao se za „aristokratskog“ individualistu, naročito u svojoj knjizi „Senzibilitet pojedinca“) i Romen Rolan, i manje-više naglašena antigermanska tendencija kod Morisa Baresa, Teodora de Banvila, Leona Dodea i Kamija Moklera. Upravo iste 1902/1903. kod drugih se autora, kao Vijele-Grifina ili Anri Albera, otvoreno izražava ideja o prvenstvu Francuske kada je reč o civilizaciji, ali ovo stanje duha opovrgavaju druga svedočanstva, na primer kod Ežena Melkiora de Vogiea, koji je putovao u Nemačku 1905, ili Pola Valerija, počev od 1897, koja izražavaju bezrezervno divljenje prema nemačkom društvenom životu.
Što se tiče nemačkih umetnika i intelektualaca, uzdržanost u odnosu na Francusku uopšte bila je mnogo manje živa. U očima većine Pariz je tada bio „prestonica 19. veka“, kako će ga kasnije nazvati Valter Benjamin. Francuska je, uprkos svojim porazima, u čitavoj Evropi, pa čak i u Nemačkoj, i dalje uživala u prednostima ove predrasude.
Jedan tekst Gijoma Apolinera iz februara 1902. svedoči o ovoj situaciji. On uočava da je „Francuska, uprkos svom porazu, u očima mnogih Nemaca ostala ideal, a često i predmet zavisti“. Nabrajajući, prema njegovom mišljenju, motive ovakvog paradoksa, on podseća na vezanost nemačkih socijalista za simbol slobode koji je za njih i dalje predstavljala francuska nacija, ali i na izuzetno interesovanje koje je veliki broj Nemaca pokazao za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine:
Iz svih krajeva Carstva pohrlile su ove horde radoznale da vide Pariz, a kako ne treba zaboraviti trgovinu, trgovano je i zarađeno mnogo novca u bogatoj Francuskoj. Jer Nemci su u to sigurni i ne prestaju da ponavljaju: Francuska je bogatija od Nemačke.
Iako, dakle, u očima Apolinera uzroci ove naklonosti prema Francuskoj nisu bili isključivo kulturne prirode, on ipak uočava, oslanjajući se na nedavno objavljeni članak jednog stručnjaka koji se pojavio u listu La Revi, da su Nemci u to vreme još bili toliko zaljubljeni u francuski jezik da su išli da ga predaju u Engleskoj gde se on sve manje učio. Apoliner, takođe, podvlači značaj francuskog rečnika na stranicama jednih nemačkih novina, korišćenje francuskog u jednoj burnoj raspravi u Rajhstagu i opstajanje brojnih francuskih izraza u narodskom jeziku.
Ove primedbe potvrđuje, najzad, moda francuske književnosti u Nemačkoj tih godina. „U pozorištima se“, primećuje Apoliner, „igra onoliko francuskih koliko i nemačkih komada. Na plakatima se posle „Crvene haljine“ (komad Ežena Brijea, prvi put prikazan u pozorištu Vodvilj u Parizu 15. marta 1900) vide „Male Mišijeve“ (opereta Albera Vanloa i Žorža Divala, na muziku Andrea Mesažea, napisana u Parizu 1897, koja je narednih godina doživela veliki međunarodni uspeh). Stanovnici Berlina aplaudiraju „Dami kod Maksima“ (ova čuvena komedija Žorža Fejdoa prikazana je 17. januara 1899. u pozorištu Nuvote). Učeni Nemci, a naročito Nemice više vole francuske komade nego nemačko pozorište… On još beleži da je Emil Zola bio najpopularniji romanopisac u Nemačkoj i da je polovina romana koji su čitani u Nemačkoj bila prevod (bez oznake prevoda) francuskih romana Oktava Mirboa (1848-1917 – objavio je od 1885. više romana, među kojima „Vrt večnih muka“, 1898. i „Dnevnik jedne sobarice“, 1900), Marsela Prevoa (1862-1941 – objavio je u periodu od 1890. do 1900. više romana. Roman „Poludevice“, 1894. naročito je doživeo brz uspeh u Evropi zbog svoje sablažnjive teme), Pjera Luisa (1870-1925 – objavio je 1894. „Bilitisine pesme“, a zatim, 1896, „Afroditu“, 1898. „Ženu i pajaca“, 1901. „Avanture kralja Pauzola“, tekstove u kojima se izražavala dekadentna erotika koja je njihovom autoru omogućila brz međunarodni uspeh), Dibija de la Forea (1863-1902 – bio je autor popularnih romana „naravi“, kao što su „Devojka za sve“, 1887, „Veseli muškarac“, 1889, „Ostavljeni“, 1892. ili „Anđela Bušo, gospođica iz dućana“, 1892), Ksavijera de Montepena (1823-1902 – autor popularnih romana kao „Devojka nosi hleb“, 1884. ili „Kradljivica ljubavi“, 1894), što je bilo „i dobro i loše“, jer je reputacija „veoma slobodnih“ priča ove književnosti bila glavni argument nemačkih knjižara za prodaju. Poezija na francuskom jeziku bila je u knjižarama manje prisutna, ali su je časopisi često objavljivali, kao Di vohe, koji je gotovo svake nedelje objavljivao jednu Verlenovu pesmu.
Ovaj kratak prikaz Gijoma Apolinera iz 1902. o prisustvu francuske kulture u Nemačkoj upotpunjuje zaključak o iznenađujućem nepoznavanju francuskih likovnih umetnika, i pored toga što su „mnogi slikari iz Diseldorfa ili Minhena studirali u Parizu“. Još jedan paradoks, prema Apolineru, bio je da se „dela francuskih muzičara mnogo više cene nego dela slikara i vajara“, iako su, prema njegovom mišljenju, Nemci „iznad Francuza u muzičkoj umetnosti, dok daleko zaostaju kao slikari i vajari“.
Nastavlja se