Kako će se prema događajima u Egiptu postaviti Sjedinjene Države i njihovi ključni saveznici pitanje je koje je u svetskim medijima ovih dana jednako tretirano kao i vesti koje pristižu sa ulica Kaira, Aleksandrije i drugih gradova. Opreznost kojom je Vašington reagovao na izbijanje krize bila je očigledna. I razumljiva. Prioritet Amerike jeste stabilnost koja podrazumeva da višedecenijsko savezništvo sa Egiptom ne sme biti dovedeno u pitanje. Kada se uverila da promena vlasti neće dovesti do iranizacije Egipta, Amerika je Mubaraka mogla mirno da pusti niz vodu.
Britanija je, takođe, pokazala da ima rezerve naglašavajući kroz usta premijera bojazan od islamističkog radikalizma kao alternative. Ali, za razliku od Amerike koja je, kao i uvek, vodila računa da ne poljulja svoju, pretpostavljenu više nego realnu, reputaciju svetionika demokratije, Britanija je demonstrirala svoj čuveni cinizam. U momentu kada se govorilo o već nekoliko desetina mrtvih na demonstracijama protiv Mubaraka, a nakon uvođenja policijskog časa i izvođenja vojske na ulice, Dejvid Kameron je izjavio da je egipatski autokrata prijatelj Britanije. I da je London za evoluciju, a ne za revoluciju. Kameron je bar bio iskren. Ako ne baš odmeren.
Izrael, najoprezniji, nije se oglasio niti jednim saopštenjem od početka nereda, a sudeći prema pisanju lista Jediot Ahronot, u Tel Avivu veruju da mir u regionu među egipatskim političarima podržavaju jedino Mubarak i njegovi ljudi.
Evropska unija, kao i obično, kaskala je za Sjedinjenim Državama sa kojima se na kraju saglasila da Egiptu treba mirna tranzicija.
Od međunarodnih subjekata reda veličine (moći) Srbije se i ne očekuje da izražavaju svoj stav. Stav se očekuje samo kada je kao neophodnost procenjeno horsko pevanje – kao na primer prilikom osuda Kine i Irana zbog kršenja ljudskih prava.
Ruku na srce, ne očekuje ni Srbija da bi njen stav nešto značio. Mada, teško je zamisliti da ne bi žestoko odjeknulo kada bi nam nešto u glavi kvrcnulo te bi povikali da ne damo Mubaraka. Ovako, dovoljno je bilo to što se Mirko Cvetković početkom novembra u Kairu zahvalio Mubaraku zbog principijelnog stava Egipta prema Kosovu. I to što smo se, kao i u slučaju Tunisa, pobrinuli da se naši turisti vrate kućama.
A ako bi nam nešto u glavi kvrcnulo pa bismo dreknuli „dole Mubarak“ rizikovali bismo da u našeg principijelnog prijatelja – tik pre no što će ući u helikopter za Dubai – proradi inat pa da mu poslednji državnički potez bude odluka o priznanju Kosova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
