Lako je ući, teško je izaći

S druge strane prozora, moji roditelji trče goli po zadnjem vrtu. Tako i nikako, takvi likovi naseljavaju njene priče. Iz daljine se čuje sirena hitne pomoći. Ah, da, greška.

Oprostite, to je detalj iz druge priče…

Uostalom, najveća vrednost proze u knjizi Sedam praznih kuća (u prevodu LJiljane Popović Anđić i Branka Anđića, Agora 2019) jeste autorkin osoben tip književnog pisma i njena već prepoznatljiva strategija kojom uverava čitaoca da se priča nimalo ne poništava naizgled beznačajnim događajima i tričavim detaljima koji neretko, sve krupnjajući kako događanja odmiču, zapravo postaju ono što je najbitnije u priči, kao što je pitanje – Molim te, mama, reci šta? Šta kog đavola tražimo u tuđim kućama?

Takva pitanja i pristaju uz sve ono neuhvatljivo i uznemirujuće što čini atmosferu svih unutar prezentovanih priča. Tu atmosferu u knjizi, autorkinim umećem, priča pozajmljuje narednoj priči.

Teško je nazreti granice Samantinog književnog sveta, još teže uočiti sve diferencijalne karakteristike i svet osobenih simbola ove autorke koja precizno meri zapisano, što rukopisu daje još veću vrednost, toliku da je Sedam praznih kuća, kao i njene prethodne knjige, već zauzela zavidno mesto na policama svetskih biblioteka.

I, reklo bi se, da i ne postoje čitaoci koji nakon njenih priča ostaju isti kao što su bili pre otvaranja knjige. Jer, junaci ovih priča ne samo da dele svoje strahove međusobno već ih ostavljaju i čitaocu.

To i jeste moć ljudskih strahova – prenosivost. Šta ako… (setimo se roditelja koji trče goli)? … vidim mog oca kako gleda naovamo: njegov starački, preplanuli torzo, njegov mlitavi ud među nogama. Pobednički se smeje i kao da me prepoznaje. Grli moju majku i moju decu, polako, nežno, ne odvajajući nikog od prozorskog stakla.

To jesu junaci koji više ne žele, a možda više nisu ni kadri, da se skrivaju i maskiraju. Primetna je i odlučnost da se ništa ne menja kod njih. I to je iz posebnih razloga, naravno, ne istih kod svih.

A oni drugi? Načeti razum? – pa šta? Učaurenost je za malodušne, ne i za njih takve čije je duševno stanje promenljivo i prateće stalnim izazovima koje oni prihvataju i posle kojih se postavlja pitanje da li su, ili ipak nisu promašeni njihovi životi? A, većina njih je, štono kažu, u zrelim godinama.

Tako iz priče u priču, ima ih sedam, a u najdužoj dominiraju Lola (koja na sve moguće načine pokušava da poništi svoje postojanje) i (njen suprug) On.

Sudbine junaka, tu i tamo, kao da se dodiruju i oponašaju sve ostavljajući zajedničke tragove, a opet, breme strahova svi oni nose na veoma različite načine. Zajedno sa njihovim umreženim promišljanjima, vešta autorka stvara novu stvarnost i oblikuje tekstualni univerzum koji ne ostavlja mesto za ravnodušnost.

Autorka dobro zna da je postojeća stvarnost nedovoljna, da je ovakva kakva je zadovoljavajuća tek za one sa osiromašenim unutrašnjim svetom. Živote svojih junaka ona je pretvorila u zanimljivu pripovedačku kreaciju, a da se nije preigrala prostorima fantastičnog.

Ostavila je mogućnost realnosti da na samoj granici između stvarnog i nestvarnog diše punim plućima.

I šta danas uopšte znači reč normalno, zapitaće se svaki ozbiljan čitalac?

Ne, priče Samante Šveblin nemaju kraj, pa ni ona Dešava se uvek u ovoj kući, gde gospodin Vajmer svakih petnaest dana kuca na vrata jedne kuće. Zašto?

Kad njegova žena pobaca odeću mrtvog sina u moju baštu, on kuca na vrata da sve pokupi.

Ovo je pravo životno utrnuće, kao da se čuje gospodin Vajmer, a čitaoci dodaju da se zapravo sve DEŠAVA kad je ništa, a da je NIŠTA dominanto u vreme kada se sve dešava.

Vrhusko pripovedačko umeće. I još, strogo koncipirana autorkina slika sveta koja i ovom knjigom nastavlja da nameće svoj stil i obogaćuje sveknjiževnu sredinu, a taj stil jeste savršena kombinacija apsurda, horora, fantastike, stvarnog i nestvarnog, onog ispred i onog iza ogledala.

NJene priče razbijaju samoću čitalaca, one su dokaz da svako slavi postojanje kako zna i ume. Uostalom, zdrav razum tek jedan je od razuma?

Bez pomoći pisca, naravno, ovi likovi teško da bi uspešno razmrsili sopstvene unutrašnje svetove.

Pisci zato i postoje. No, u iskrivljenim ogledalima postojećeg sveta, Samanta Šveblin ostavlja mogućnost i čitaocima da menjaju stvarnost koju žive njeni junaci, a da bi se to dogodilo, oni moraju usmeriti svoju maštu na prostor koji im je autorka namerno ostavila.

Špil je i u rukama čitaoca, samo treba promešati karte. Ostavljena je, istina, mala mogućnost nadovezivanja događanja i treba biti oprezan. Priče moraju da ostanu kakve jesu, gotovo neponovljive.

I, ne, to ne treba činiti samo sa pričom Sipljivo disanje.

Ostavimo Lolu koja je želela da umre, ali se svakog jutra neizbežno ponovo budila. Ono što je, suprotno tome, mogla da učini, bilo je da sve organizuje u tom pravcu, da smanji sopstven život, da svede njegov prostor dok ga potpuno ne eliminiše. Lola, njen spisak, i njen suprug – On. Da, taj Lolin izgred u samopozluzi.

Jasno je sve. … videla je sebe kako se približava samoj sebi sa istovetnim gađenjem. Istovetno gađenje, razmislite. A taj Lolin svakodnevni spisak bio je kratak. Sve popisati. / Pokloniti ono bez čega se može. / Upakovati ono što nije važno. / Ako se on umeša, ne obraćati na njega pažnju. Razumljivo je zbog čega se Lola svakodnevno pridržavala spiska, takođe i zbog čega je jednog dana precrtala poslednju rečenicu. I? Na kraju… Ali ponor se otvorio, a reči i stvari su se udaljavale, sada punom brzinom, uz svetlost, već veoma daleko od njenog tela.

Svoju književnu igru čitaoci mogu pokušati sa preostalih šest priča – Ništa od svega toga, Moji roditelji i moja deca, Dešava se uvek u ovoj kući, Četrdeset kvadratnih centimetra, Čovek bez sreće i Izaći.

I, da, lako je ući u ove priče, teško je iz njih izaći. Samanta Šveblin autorka je koja od čitalaca zahteva duhovni uznos, to treba poštovati. I pri dopisivanju.

Zato i postoje knjige koje nije dovoljno samo pročitati, sklopiti korice, i odložiti ih. Sedam praznih kuća je knjiga koja se ne zaboravlja, maksimalnom čitaočevom pažnjom postaje sadržajnija i višeznačnija. Jer, koliko je pisanje odbrana od straha, toliko je odbrana od straha i čitanje. Strah? U početku beše strah koji prestaje tamo gde se završava pisanje i počinje čitanje.

Na kraju, lično pitanje iz znatiželje, da li nam se negde između korica knjige dodiruju odgovori, i pitanje. Molim te, čitaoče, šta? Šta kog đavola tražimo u tuđim kućama? Praznim kućama, da.