Lament nad sobom

Kada sagledamo prozne postupke kojima se autor služi u oblikovanju svoje misli uočavamo prečestu potrebu da se bude drukčiji, samo što put ka novim poetičkim obrascem ne može biti (i nije) u insistiranju, jer bi takav put autora odredio kao lakopisca, već u pronalaženju i otkrivanju: mada, i reč učenje nije rđava za ovu priliku. Ne mislimo samo na najnoviju knjigu, Zabluda svetog Sebastijana (Laguna, 2018), već i na prethodne knjige (romane) Tiho teče Misisipi (2015) i Pa kao (2016). Dakle, o nekoj osobenosti proze ne možemo govoriti – bar za sada – jer i trećim romanom, Vladimir Tabašević, nije rekao ništa novo, nema pomaka u literarnom izrazu. Pitanje koje bi moglo da se postavi, glasi: Čemu onda ovaj tekst, i zašto baš o Tabaševiću? Postoje dva odgovora. Prvi se ogleda u tome što ne želimo (i ne bi trebalo) da Tabašević postane novi Radovan Beli Marković, ne bi li dobio Ninovu nagradu za roman godine koju agresivno ambiciozno goni po principu jedna godina/ jedan roman (što ne isključuje legitimitet izbora), a drugi odgovor će do kraja teksta biti izrečen, bez obzira na mogućnost pomisli (nekih) da ovde treba staviti tačku – što se, naravno, neće dogoditi.

Tabašević je pisac od koga se puno očekivalo, i to ne treba zaboraviti, nekmoli skrivati, posebno kad govorimo o trećem romanu, Zabluda svetog Sebastijana. Malo je pisaca koji mogu reći da im je kritika bila naklonjena za prvi roman kao što je to bio slučaj sa Tabaševićem (svesni smo da postoji primer koji nas može demantovati, odnosnom Dejan Atanacković i roman Luzitanija – Ninova nagrada za 2017, ali se vodimo mišlju da pomenuti primer ne služi kao dovoljno pametan za ono što želimo da kažemo, pa samim tim, nema dovoljan kredibilitet da nas demantuje). Dakle, postavlja se pitanje odakle toliko medijske pažnje, kao i podrške (nekih) književnih kritičara, kad je reč o prozi koja je, u najmanju ruku, osrednja?

Ukoliko sagledamo sve naratološke postupke i njihove uzajamne odnose uočavamo da nema univerzalnosti narativa, kao ni priče i narativnog diskursa. Reditelj Brajan de Palma o percepciji narativa u jednom opštem ključu interpretacije kaže: „LJudi ne vide svet pred sobom, sve dok im taj svet nije predstavljen u narativnom obliku“. Pomenuti narativni oblici u Tabaševićevoj prozi nemaju celovitost koja bitno određuje samu priču, jer osećaj narativnog vremena jednostavno ne postoji, nema jasne karakterizacije likova (ni ravnih, ni reljefnih karaktera) što dovodi do ograničenja narativnog prostora. Umesto da procepi budu nevidljivi autor naglašava svoju potrebu za baš takvim postupkom pripovedanja koji nije ni nov, ni poseban, ni nužan. Ono što bi moglo biti osobeno u romanu Zabluda svetog Sebastijana jeste priča u senci (nužno nedefinisan pojam) koja, opet, nije dovedena do tačke s koje bi se moglo govoriti o velikoj priči.

I zamislimo sada, samo na trenutak, stvaranje fame i velikog pisca, Vladimira Tabaševića. U tome nam mogu pomoći književni kritičari koji su 1990-ih godina isto to činili samo sa drugim piscima kao što su, na primer, Đorđe Jakov, Narcis Agatić, Dragan Grbić, Đorđe Kuburić, Nena Smiljanić, Živojin Petrović… Gde su ti pisci danas na književnoj sceni? Pitanje o književnim kritičarima ne postavljamo jer i dalje važi ista forma, samo danas sa Tabaševićem. Ono što treba da zanima jednog književnog kritičara – teoretičara literature – jeste suština nekog dela, nebitno da li govorimo o prozi ili poeziji. Zato, nije nepametno reći da Tabašević (sada) nije veliki pisac, nego da za par godina zaboravimo jednog mladog autora koji je mogao postati veliki pisac (možda!), ali nije želeo da čeka, tj. radi na sebi i svome spoznavanju mogućih zahvata na polju srpske književnosti. Dakle, ne treba isticati lakopisce kao pisce, ma koju temu da obrađuju u svome delu, ma koliko ona bila teška. Vidosav Stevanović kaže: „Skidam kapu lakopiscima, mada im ne zavidim – meni su tegobe i napori deo teksta“.

Postoji neka posebna zanimljivost i jačina u piscima koji su u srpskoj književnosti prećutani, bez obzira na razlog ili izgovor. Ali, dobro je baš sada načiniti mali osvrt na pojedine pisce, pa neka konačan sud donesu čitaoci, iako se po broju čitalaca ne meri pisac. Jedan od pisaca koji je kritika prećutala, a pripada generaciji Svetislava Basare i Dragana Velikića, jeste Tomislav Longinović. Na primer. Takođe, treba spomenuti i Vladislava Bajca. Naime, reč je o piscu koji ima čitalačku publiku koja traje, ali ne i naklonjenost književne kritike u meri koju svakako zaslužuje, pogotovo danas. Roman Vladislava Bajca, Knjiga o bambusu, jeste veliki roman, kao i Roman o Londonu Miloša Crnjanskog, Derviš i smrt Meše Selimovića, Prokleta avlija Iva Andrića, Peščanik i Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Vreme čuda Borislava Pekića, pa sve do romana Sredozemlje Sava Stijepovića. Dakle, kao što se da videti u ovom redu velikih romana i pisaca (proze) srpske književnosti nema Vladimira Tabaševića, jer roman Zabluda svetog Sebastijana nema kvalitete kojima bi opravdala svoje mesto u nizu: od Crnjanskog do Stijepovića.

Malopređašnje izrečeno, da se po broju čitaoca ne meri pisac, zaslužuje svoju konačnu dopunu. Dakle, ukoliko roman Zabluda svetog Sebastijana ima svoje čitaoce, čak i ako dobije Ninovu nagradu za roman godine, to neće značiti ništa. Niti će to biti mera kvaliteta. Artur Kestler rekao je: „Ja bih menjao sto čitalaca – danas – za jednog čitaoca kroz sto godina“, jer nije bitan broj čitalaca već njihova trajnost.