Lift za svemir

Zato su, verovatno, upravo Japanci počeli da razmišljaju o nebeskom lifu kojim bi tamo gore, na udaljenost od osamdeset i više hiljada kilometara došli daleko jeftinije, mnogo sigurnije i sa više „svemirskih potrepština“ nego što se iko nadao.

O čemu se radi?

Dobro, za početak tog budućeg lifta postoji tek metar dužine neophodnog kabla od nanostrukture, ali japanski naučnici su spremni da izgrade čitav kabl… Istraživači iz LiftPort-a najavili su da bi prvi svemirski lift mogao biti operativan veoma brzo, za nekoliko godina!

„Kabine planiranog nebeskog lifta treba da se podignu na visinu od 40.000 kilometara, a sama konstrukcija će jednim delom biti pričvršćena za zemlju, a drugim za orbitalnu stanicu“, kaže se u saopštenju japanskih naučnika.

Dakle, putnici i roba išli bi direktno u kosmos. Prvi čovek udruženja zaduženog za ovaj projekat profesor Suiči Ono iznosti da se samo putovanje liftom u kosmos neće razlikovati od običnog turističkog putovanja u inostranstvo i da ga će ga moći svako izvesti. Za realizaciju tog fantastičnog projekta, vlasti Japana su najavile će da izdvoje deset milijardi dolara.

Detaljni projekat izgradnje i puštanja u rad lifta biće predstavljen u novembru ove godine na međunarodnom naučnom skupu. Zanimljivo je da su japanski konstruktori odmah naglasili komercijalnu stranu ovakvih putovanja liftom, poredeći ih sa prvim kosmičkim turistima Denisom Titoom i Majklom Šatluortom koji su ruskim kosmičkim brodom 2001. i 2002. godine leteli plativši nebeske karte po 15 miliona dolara.

Najkomplikovaniji segment ovog poduhvata je proizvodnja već pomenutog materijala za konstrukciju, zapravo uže ili sajlu lifta. Poseban zahtev je da tako dobijen materijal bude dovoljno čvrst da bez problema izdrži udare meteorita. To podrazumeva da je satkan od super lakih i super izdržljivih materijala. Za rešenjem se traga u nanotehnologiji, čije bi čestice bile upletene u to super-tkanje sajli kosmičkog lifta. Profesor Ono ima na umu znanja kojima se u Japanu već ovladalo kod proizvodnje super brzih vozova. Samo funkcionisanje vasionskog lifta obezbeđivaće se uz pomoć solarne energije.

Vizije Artura Klarka i Konstantina Cialkovskog

Britanski pisac naučne-fantastike Artur Klark je još dok je hodio zemljom na Šri Lanki govorio: „Kosmički lift biće izgrađen pola veka nakon što mu se svi počnu smejati.“ Ideju je na svoj način razradio u knjizi „Rajske fontane“ 1979. godine. Kako naučnici ozbiljno rade na svim elementima potrebnima da se nebeski lift napravi, izgleda da je vreme podrugljivog smeha prošlo i da je došlo vreme za osmehe nade.

Inače, pojam „svemirski lift“ je pre Klarka uveo čuveni ruski nebeski učitelj Konstantin Eduardovič Cialkovski još krajem devetnaestog veka. Njegova je ideja bila da se izgradi toranj do visine od 35,790 kilometara iznad nivoa mora, uz pomoć kojega bi se satelit postavio u geostacionarnu orbitu (GSO). Inspiracija za ovu ideju bio mu je Ajfelov toranj u Parizu.

Mnogi ovu ideju smatraju realističnijom nego gigantske zemaljske projekte kao što su, na primer, most preko Gibraltarskog moreuza kojim bi se spojila Evropa i Afrika.

Japanski stručnjaci za sada još ne mogu izgraditi svoj svemirski lift, prvenstveno zbog materijala koji bi morao izdržati očekivane sile. Takav materijal za gradnju lifta zahteva snagu više od sto gigapaskala. Poređenja radi, vlakna čelika mogu da izdrže snagu od samo jednog gigapaskala, dok vlakna kvarca ili dijamanta mogu izdržati oko 20 gigapaskala. Tek kada su otkrivene ugljenikove „nanotube“, cilindrični molekuli ugljenika znatno jači od dijamanta ili čelika, teoretski jači i od pomenutih sto gigapaskala, izgradnja svemirskog lifta više nije nemoguća misija.

Do sada je proizvedeno vlako „nanotuba“ od svega jedan metar, sa rastegljivom snagom od 63 gigapaskala. To znači da predstoji mnogo rada da bi se dobilo tkanje, kako ga naučnici vide, kao traka metar široka a debela poput papira formata A4 i duga 100.000 kilometara. Kako traka ne bi oksidirala morala bi biti presvučena aluminijumom. Osnova ili polazna tačka takve trake bila bi pokretna golema okeanska platforma na sredini ekvatorijalnog Pacifika, udaljena od avionskog saobraćaja, a u području sa retkim munjama i olujama.

Geosinhrona orbita

Gradnja lifta počela bi lansiranjem rakete u geosinhronu orbitu, na visini od oko 35.900 kilometara, jer na toj visini satelitu treba tačno 24 sata da napravi krug oko Zemlje i ostane u lebdećoj poziciji. Iz satelita kabl bi bio spušten do Zemlje. Kada se takav osnovni kabl obezbedi i na Zemlji, inženjeri bi poslali robot-penjača sa zadatkom da učvrstio novi kabl za već postavljeni i da tako „tka“ traku.

Takav proces bi trajao najmanje dve godine. Prvi satelit lansiran u orbitu na visini od 100.000 kilometara bi i dalje služio kao kontrateg koji bi držao traku zategnutom. Rukovaoci liftom bi energiju za penjanje sa Zemlje dobijali laserima. Tovar sa lifta bi bilo moguće osloboditi na bilo kojoj visini nakon nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje. Tovar koji bi se oslobodio na visini od 100.000 kilometara, krećući se na toj visini brzinom od preko 11 km/sec bi imao dovoljnu brzinu da pobegne Zemljinoj gravitaciji, i poleti ka Saturnu. Više tovara bi se moglo popeti liftom u isto vreme.

I dok japanski naučnici govore o svemirskom liftu, četiri inženjera iz SAD – Isaks, Vine, Bradner i Bahus izbacuju pojam „nebeska kuka“. U časopisu „Science“ oni do u detalj navode probleme sa kakvima se suočavaju njihove japanske kolege i pominju za gradnju kablova materijal po strukturi srodan dijamantima. Od tada su u više navrata iz NASA dolazile vesti o njihovom velikom interesu za ovaj program. Izgleda da već postoji takmičenje u gradnji svemirskih liftova.

Ako se ovi planovi ostvare, svemirski lift neće biti prvo Klarkovo predviđanje koje se realizovalo. Po završetku Drugog svetskog rata, Klark je govorio da će biti moguće da se sateliti sa „geostacionarnim“ orbitama na visini od oko 35.000 kilometara iznad Zemlje koriste kao gigantski odašiljači koji će moći da prenose radio, telefonske i televizijske signale između bilo koje dve tačke na planeti. Bilo je mnogo nevernih Toma, kao i danas kada Japanci još ne znaju lokaciju, a nije zatvorena ni famozna finansijska konstrukcija, ali su ipak uvereni da bi do pune realizacije njihove ideje moglo doći do 2050. godine. Što znači da će oni koji su danas rođeni tada imati 38 godina i svakako bi mogli biti kandidati za turiste, ako ne i za miroljubive koloniste u moguće nove svetove. Tada će na Zemlji, demografi predviđaju, biti devet milijardi stanovnika. Ako je teorija Tomasa Maltusa još sa kraja osamnaestog veka (1798. godina) tačna – da ljudi neće moći proizvoditi dovoljno hrane za svoj opstanka – pred liftom se može očekivati poprilična gužva.