Krajem 60- ih godina prošlog veka boks postaje sport koji osvaja mlade Novog Pazara. U to vreme osniva se i klub, koji nije mogao poneti nijedno drugo ime, kao da mu je bilo suđeno da se zove Mladost. Već u sledećoj deceniji ostali sportovi živeli su u njegovoj dubokoj senci. Tokom osamdesetih najplemenitija borilačka veština zadržava status jednog od tri najpopularnija sporta u gradu. Naredna decenija donosi smanjenje interesa za sve sportove, taj trend nije zaobišao ni boks. Međutim, u tom periodu beležimo svojevrstan paradoks vezan za boks. Tada su ostvareni najznačajniji pojedinačni uspesi novopazarskog „pesničenja“.
U prvoj deceniji ovog veka i dalje opada interesovanje za boks, ali nema drastičnog pada rezultata. Sve je suprotno. Brojne titule juniorskih šampiona države i jedna seniorska bile su dokaz da ovaj sport u Novom Pazaru živi.
Nije tajna da su sve oči sportske javnosti u ovom vremenu širom otvorene prema fudbalu. Pobeda fudbalera, bez obzira na ime rivala, prepričava se nedelju, dve, ponekad i čitavih mesec dana. Vest o bokserskom podvigu ili pobedi aktuelna je onoliko koliko traje jedna runda, izuzimajući uspehe novopazarskih profesionalaca. Nepravedno, pre svega, prema dečacima i njihovim učiteljima. Kad imamo u vidu trenutnu poziciju boksa u društvu ostalih sportova, moglo bi se zaključiti da oni koji i ne pomišljaju na odlazak iz sveta ove plemenite veštine nisu ništa drugo do Don Kihoti modernog vremena. Jedan od njih nesumnjivo je i 47- godišnji Salih Đerlek, trener Bokserskog kluba Mladost. Pre dvanaest dana, posle kraćeg zatišja, ponovo je blistao od sreće. U bokserskom hramu Srbije lozničkom „Lagatoru“ njegov učenik popeo se na pobedničko postolje namenjeno juniorskom šampionu države. Titula prvaka pripala je 18- godišnjem Harisu Čolakoviću, borcu u kategoriji do 64kg, dok je Irfan Ajdarović osvojio treće mesto.
Skoro da smo zaboravili kada je rezultat jednog boksera bila sportska vest dana u Novom Pazaru?
-Naši bokseri neprekidno postižu rezultate vredne svake pohvale. Nije dobro što naši rezultati, ne znam zašto, nemaju odjek rezultata nekih drugih sportova. Ne bežim od istine da boks nije na nekadašnjem nivou, ali koji to sport u našem gradu jeste? Ako se zna da je na ovom prvenstvu učestvovalo 116 boksera u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, naš uspeh je iznad svih očekivanja. Imali smo dva borca i dve medalje. Verovatno bi osvojili i treću da se pre prvenstva nije povredio Haris Gorčević.
Haris Čolaković je stigao do naslova prvaka?
-I to na ubedljiv način. U polufinalu pobedio je Šarića iz Čukaričkog prekidom borbe u prvoj rundi. Finalni meč pokazao je da je Novi Pazar dobio boksera koji ima sjajnu perspektivu. U svim elementima bokserske veštine nadvisio je Stefana Lukića iz šabačke Mačve. Očekivao sam takav ishod, jer se radi o izuzetno talentovanom bokseru, koji vrlo brzo uči. Od početka do kraja finalnog meča držao se dogovora. Nije prihvatio otvorenu borbu sa čestom razmenom udaraca zato što je naspram sebe imao fajtera. Nadmudrio ga je besprekornom tehnikom, držeći sve vreme Lukića na distanci. Njegov kvalitet primetili su svi bokserski stručnjaci koji su bili prisutni na lozničkom ringu.
Po završetku finalnog susreta usledilo je novo priznanje Čolakoviću?
-Dobio je poziv da brani boje Srbije na Svetskom juniorskom prvenstvu u glavnom gradu Azerbejdžana Bakuu. Bio je potpuno spreman da se upusti u borbe sa najboljim svetskim vršnjacima. Na žalost na tako velikim takmičenjima mnogo toga zavisi od žreba. Već u prvom kolu naleteo je na protivnika koji mu nikako nije ležao. Poražen je od Belorusa Ruslana Adžinajeva. Mada, sama činjenica da je bio učesnik najveće omladinske svetske smotre boksa veliko je priznanje za Novi Pazar i naš klub.
Nastup na svetskom prvenstvu mogao bi da mu otvori vrata još jednog velikog sportskog događaja ove godine?
-Bez obzira na poraz u Bakuu Čolaković bi mogao biti učesnik prvih olimpijskih igara za mlade, koje se održavaju ovog leta u Singapuru. U ovom trenutku on je jedan od četvorice boksera koji je najbliži predstavljanju Srbije na ovoj velikoj sportskoj smotri mladosti. Njegovi rezultati su najbolja potvrda da je boks i dalje vitalan u Novom Pazaru. To što određeni pojedinci pokušavaju da ga stave na sportske margine, njima neka ide na dušu.
Generacija boksera iz 2005. godine prosto je nestala. Šta se s njima dogodilo?
-Nikada neću prežaliti što su takvi talenti kakvi su bili Lekpek, Ibrović i Ademović napustili ring kad su bili u naponu snage. Sva trojica su imala status juniorskih reprezentativaca. Osvajali su najprestižnije bokserske revije, Vojvođansku rukavicu i Zlatni gong. Podvig Dževada Ibrovića ušao je u sve anale novopazarskog sporta. Postao je seniorski prvak države. Ni pre ni posle njega to nikom nije pošlo za rukom. Zašto su ostavili boks? Zbog nemaštine. Od nečega je moralo da se živi. Njihove rezultate nije imao ko da nagradi. Klub nije bio mogućnosti da im obezbedi iole normalan život. Kasnije se pojavio Samir Kurtagić. Vrlo rano se odlučio za profesionalnu karijeru. Kako stvari stoje, to je trenutno jedini način da naplatite proliveni znoj. Puno mi je srce kada vidim da je u devet mečeva imao isto toliko pobeda, i to u superteškoj kategoriji.
Ima li onda nade za amaterski boks?
-On je neuništiv. Za velike rezultate potrebno je više novca. Njega nema. Poslednje svetsko prvenstvo u Italiji pokazalo je da je boks u Srbiji na putu povratka. Profesionalni boks je nešto drugo. Godi kad borci s kojima sam dugo radio blistaju na svetskim ringovima, kao što su Ličina i Kurtagić. Ne zaboravite da samo veliki amaterski šampioni stižu do visina i kao profesionalci, naravno uz časne izuzetke.
Imajući u vidu trenutno stanje u boksu, koliko je on danas privlačan deci?
-Primera radi 1994. godine u našem klubu bilo je tridesetoro dece na treninzima. Danas njih petnaestoro je svakodnevno u bokserskoj sali. Gde leže razlozi pada kvantiteta? Neko će reći da je uvođenje kaciga u amaterski boks tome dosta doprinelo, drugi su mišljenja da ostale borilačke veštine, kao što su karate i kik boks odvlače mlade od boksa. Mislim da ništa od toga i mnogih drugih razloga nije tačno. Ponoviću po ko zna koji put da je nedostatak novca doveo do smanjenja interesovanja za boks. Vreme kada se sportom bavilo iz čiste ljubavi davna je prošlost.
Silne prepreke ometaju normalan rad u boksu, a motivi ne nedostaju. Kako je to moguće?
-Koliko mi je samo puta došlo da dignem ruke od ovog posla. Onda se pojavi neko , poput Čolakovića, i primora me da odustanem i od pomisli o napuštanju boksa. Neka i dalje sav novac ide na fudbal. Kad nije do sada, neće boks nikada potonuti. Danas Haris Čolaković, sutra neki novi Čolaković na radost nas kojima je bez boksa život nezamisliv. Ne znam kada će ovaj sport konačno stati na zdrave noge, znam samo da će se to dogoditi. Nadam se da se na taj dan neće još dugo čekati. Baš bih voleo da vidim u kojim ligama bi igrali fudbaleri i klubovi iz ostalih sportova da su im na raspolaganju naše finansijske mrvice. Jeste boks dugo godina u tunelu. Mnogi ne videvši izlaz iz njega odlazili su u neke druge borilačke sportove. Nisu se tamo usrećili. Ni treneri, ni bokseri. Za razliku od mnogih vidim svetlo na kraju bokserskog tunela.
Veran svom klubu
Od 1979. godine, kada je sa specijalnom lekarskom dozvolom, kao 16- godišnjak odboksovao svoj prvi meč u majici Mladosti, Salih Đerlek je do danas ostao veran ovom bokserskom klubu. Do 1991. u oko 150 mečeva muva kategorije bio je jedan od najpouzdaniji boraca u ekipi, uz to i redovan donosilac bodova. Snagu njegove pesnice osetili su i tadašnji vrli majstori jugoslovenskog ringa, poput Riječanina Škarice, Musića iz niškog Radničkog, Asanovića boksera Partizana… Istog trenutka kada je o klin okačio takmičarske rukavice navukao je trenerske. Zaljubljenik u ovaj sport, uporan i nenametljiv. Bokserska sala Đerlekov je drugi dom. Prvi je trener BK Mladost i pristalica teze da boks nije sport prošlosti, nego budućnosti. Jedan je od najbližih saradnika dugogodišnjeg direktora BK Mladost, Besima Ejupovića
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
