Ljudi sa tri dijagnoze

Ovaj zanimljiv način prenošenja ratnog iskustva nastao je u saradnji sa Centrom za ratnu traumu iz Novog Sada. „Mi o ratu generacijama unazad slušamo kao o „zanimljivom“ muškom iskustvu kroz koje su prolazili naši dedovi, o nečemu kroz šta se brani država i narod, postaje heroj, nečemu što je izazov za „prave“ muškarce, i o nečemu što je uvek pravdoljubivo i dobro. Ono o čemu nemamo prilike da slušamo je sudbina pojedinaca i njihovih porodica u ratu. Pre svega, dok se glas direktnih žrtava posle rata donekle i može čuti, vrlo je malo prilika u kojima možemo čuti ljude koji su u ratu nosili oružje, one koji su ratovali“- kaže za Danas Milan Čolić koordinator programa Konstruktivna primena ratnog iskustva pri Centru za ratnu traumu. On je i voditelj „Dijaloga“ koje ratni veterani imaju sa učenicima i studentima širom Srbije.

Čolić kaže da „vijetnamski“ sindrom nije toliko česta dijagnoza u Srbiji s obzirom da zvanično ima oko 400.000, a verovatno i 700.000 onih koji su učestvovali u ratu. Ima i u porodicama prenesenih trauma. U vojnim bolnicama uglavnom nemaju vremena da se terapeutski bave time.

– Oni daju lekove i to je to. Na VMA postoji jedna služba koja se bavi terapijom ratnih trauma, ali mi imamo sasvim drugačiji pristup – kaže Čolić.

Veterani su u Srbiji posle minulih ratova, kako kaže, gurnuti na društvenu marginu, i smatraju ih finansijskim teretom države (ratni invalidi, osobe koje boluju od PTSP-a, „vijetnamskog sindroma).

– Država i društvo na njih često gledaju kao na teret ratova u kojima uglavnom „nismo učestvovali“ i posmatraju ih kao posledicu rata i potrošače socijalnih delova budžeta. Međutim, mnogi veterani imaju potrebu da budu korisni društvu i njegovoj izgradnji danas, žele da svoje iskustvo upotrebe kroz razvijanje kritičkog odnosa prema ratu i nasilju kod mladih. Mi smo neprofitno udruženje koje radi na prevazilaženju ratne traume trudeći se da konstruktivno upotrebi ratna iskustva veterana i proizvede kvalitativnu promenu društvenih odnosa postratne Srbije – kaže Ćolić.

U osnovi, kako objašnjava, postoje tri grupe veterana: prvu čine lica kojima je nužna organizovana zdravstvena i socijalna briga, pomoć u rešavanju različitih problema svakodnevice. U drugoj grupi su veterani koji nemaju takve probleme, ali im treba društveno priznanje i prihvatanje veteranskog identiteta. Ovo je, naravno, potrebno i prvoj. Treću grupu čine reintegrisani veterani, bez zdravstvenih i socijalnih problema, čak i bez želje da dobiju bilo kakvo priznanje i prepoznavanje.

– Društvo treba da bude svesno potencijalne opasnosti od PTSP čak i kod ove grupe veterana. Veterani su marginalizovani ne samo prema materijalnim uslovima življenja, nepriznatom statusu, mogućnostima zapošljavanja već i društvenom preziru i predrasudama, nedostatku programa psihosocijalne podrške – kaže Čolić.

„Zdravstveno stanje i zdravstvene potrebe učesnika ratova devedesetih godina“ – istraživanje Ministarstva rada i socijalne politike rađeno na uzorku od 2399 ispitanika u 40 opština, iz populacije ratnih vojnih veterana 1990-1999, dalo je sledeće rezultate: zdravstveno stanje veteranske populacije veoma je ugroženo, 28,8% veterana bolovalo je od PTSP-a, a trenutno njih 8,8% i dalje ima te simptome. Kod 28,2% je registrovan PTSP sa odloženim početkom. Veterani u Srbiji pate, prosečno, od tri dijagnoze, a 54,1% ima još jedan psihijatrijski poremećaj, a 18,3% više od jednog poremećaja uz PTSP. Kod žrtava ratne torture PTSP se javlja u 64 – 80% slučajeva. Značajan je i procenat ostalih mentalnih poremećaja (preko 60%), a najčešće su to depresija, anksiozni poremećaji i alkoholizam.

– Konstruktivna upotreba ratnog iskustva je najmlađi program Centra. Program je nastao sa idejom da ponudi pristupe i modele za kvalitetno korišćenje ratnog iskustva za opštu društvenu dobrobit i izgradnju održivog mira u regiji. Specifični model „Dijalozi“ se sprovodi već dve godine (u nekim školama, omladinskim grupama, fakultetima i centrima za socijalni rad). To je prilika da se mladi ljudi sretnu i razgovaraju s ljudima koji imaju iskustvo rata u delimično uokvirenom i facilitiranom dijalogu, odnosno u dijalogu koji ima postavljenu formu i osobu zaduženu da olakšava i usmerava proces razgovora. Kroz ovaj dijalog mladi ljudi dobijaju priliku da s ratnim veteranima razgovaraju o iskustvima, stavovima, osećanjima, posledicama koje imaju veze s ratom u ličnom, porodičnom, i širem društvenom smislu. Dobijaju priliku da čuju o tome šta rat znači za pojedinca i njegove bližnje, šta je ratna trauma, šta je „pobeda“, a šta „poraz“. Ali dijalog je i prilika da mladi govore o svojim iskustvima i osećanjima vezanim za skoriju ratnu prošlost i za ono što se danas oko nas u društvu dešava – kaže Milan Čolić.

Ljudevit Kolar, policijski forenzičar iz Novog Sada

Puko sam posle Vukovara

Bio sam forenzičar u pokrajinskom SUP-u u Novom Sadu. Zahvaljujući vama novinarima otišao sam u rat. Italijanska novinarka u saradnji sa lokalnim fotografom objavila je vest da je nađeno dvadeset četvoro pobijene dece u vrtiću u Vukovaru. Na čelu moje ekipe je bio istražni sudija Šaljić, koji je sada advokat, i patolog Zoran Stanković. Kad smo stigli u Vukovar – nigde one dece. Tamo smo bili tri dana, navodno su nas Hrvati jurili, pa je to opet jedan vaš kolega objavio na RTS-u. Jedina tačna vest, međutim, bila je da je u toj ekipi ono najbolje što se u Srbiji u tom trenutku moglo navatati za takav posao. Rekli su nam: kad ste već ovde, da vas iskoristimo. Ostali smo radi identifikacije svih žrtva koje su tamo bile po gomilama, na stadionu, na bugarskom groblju… I tako smo mi zaglavili. Bili smo 40 dana u Vukovaru, prozora i vrata nema, ladno, nema struje, vode, ničega. Ja sam se i ranije sretao sa ratom, ali u Novom Sadu. Prvi koji je bio ubijen pred Mesnoj zajednici u Vukovaru bio je kod mene na identifikaciji. Do tog momenta su svi donošeni na sudsku medicinu u Novi Sad.

Kad se završila identifikacija u Vukovaru, posle toga sam puko i završio na psihijatriji. Šta znači puko? Pa to je kad vam prekipi. Živčano odeš, odlepiš. Uglavnom, živelo se na alkoholu. Prvih mesec dana u Vukovaru nije bilo vode, živeli smo na vinu, čak ni piva nije bilo. Za uspomenu sam dobio i adenovirus (prenosi se kašljem i prljavim rukama). Godinu i po dana sam bio po bolnicama. Penzionisali su me 1998.

Veterani u Srbiji ne postoje, sem ovi sa Kosova. Zato što Srbija nije učestvovala u ratu ni u BiH ni u Hrvatskoj. Nego smo išli na vojnu vežbu. Ako nemate rat, nemate ni veterane. Nikakav tretman nemamo. Ja sam imao sreću da sam naišao na pravu doktoricu kad sam došao na psihijatriju, ona je bila izuzetna žena. U ono vreme u Srbiji nije postojao PTSP, postraumatski poremećaj, nije postojalo ništa. Zahvaljujući njoj jasam se donekle spasao, bio bih sada sa svim onim veteranima koji luduju. Mislim, ludujem i ja ali kontrolisano.

Dvaput nedeljno se sastajemo, pričamo svoje veteranske priče, znamo da nećemo biti ismejani, neshvaćeni. Pričamo deci da to nije ono na filmovima, već jedno veliko sranje. Od toga nemate ništa, sem bolesti, rasturene porodice, ja uglavnom ništa dobro nemam. Pričali smo i sa mladim delinkventima iz doma, ali videlo se da je i kod njih pokrenuto razmišljanje

Sa državom se sudim 10 i nešto godina, da naplatim sve što mi se desilo. Traže papir da sam ja bio u Vukovaru. A SUP mi je izdao rešenje da ne postoji zvaničan podatak da sam bio tamo. Tadić sad kad je priznao sve ono tamo, može da prizna i nas. Sa hrvatskim veteranima smo se sastali u Bugarskoj, redovno se viđamo. Imamo iste poglede. Ni oni ne misle da su pobedili. Sad ni ne znaju zašta su ratovali. Niko ništa dobio nije. Mi veterani Srbije imamo tu sreću da smo najveći gubitnici. Hrvati su najbolje prošli. Kod nas se ne zna ni koliko je bilo veteranskih suicida, pošto nema veterana.

Jedan iz one moje vukovarske ekipe je odmah posle, 13. maja sledeće godine, umro od infarkta, drugi je kao otišao u penziju i umro od srca. Još jedan je pobegao grobaru sa lopate.

Miodrag Tasić, bivši dobrovoljac iz Vranja

Život se pretvorio u pakao

Moj život je postao pakao posle povratka iz rata. Razveo sam se, deca su tada bila mala. Jedno dete je otišlo sa ženom, drugo su čuvali moji roditelji. U Višegradskoj su na otpusnoj listi pročitali da sam dobrovoljac iz Knina, i pitali se gde da me smeste. Neko je tada rekao: Ma ko ga je terao tamo da ide.

Još teži poraz sam doživeo kada sam posle rehabilitacije otišao prvi put kući. Deca su bežala od mene, roditelji su me se bojali, okolina je gledala čudno…. Neki su govorili: neka mu je, išao je tamo da krade… Odao sam se alkoholu. Iritiralo me što sam do 1998. godine, bez obzira na invaliditet dobijao pozive za vojne vežbe, na koje sam se nekad sam odazivao, nekad me privodila vojna policija. Moj život je počeo da se menja 2003. kada sam upoznao doktora psihijatra iz Vranja. On mi je rekao: pusti lekove daj malo da pričamo. On me uputio na lekare iz Novog Sada, koji su brinuli o nama veteranima i okupljali nas, kao u Americi, u krug i svako je pričao svoju muku. To naravno nije finansirala naša država već neka nevladina organizacija iz Nemačke. Da oni nisu omogućili to ja danas ne bi bio živ. Uz pomoć njih sam se vratio u normalu.

Od države nema ništa. Imam da sam ratni vojni invalid. Imam invalidninu i prijavljen sam na biro rada. Druge pomoći nema, Učestvujem u dijalozima da bi ovu decu ubedio da im se ne desi da nastradaju kao ja što sam nastradao.

Ranjen sam 1993. u predgrađu Otočca. Radio sam u Splitu u brodogradilištu, kad je počeo rat, proteran sam s posla. Bio sam revoltiran. Dobrovoljno sam se prijavio da učestvujem u tom ratu, ratovao sam u sastavu Vojske Republike Krajine, normalno pod komandom Vojne pošte 99 iz Beograda. Odavde sam otišao u rat. Iz kasarne „Stevan Sinđelić“ u Bubanj potoku.

Kad sam ranjen, prebacili su me u Knin, pa Banjaluka, Beograd, u Matarušku banju, odande igrom slučaja šalju me lečenje u Ameriku. To je omogućila nevladina organizacija koja je želela o svom trošku da pomogne nekome. Ovde nije bilo lekova, zavoja, ničega… Tamo mi je urađena i proteza, uradio je doktor protetičar iz Ohaja, nju i dan-danas koristim, a ovde mi je proteza urađena tek mnogo godina kasnije. Čuvam je kući u jednoj kutiji i ne mogu da je koristim. Pecaroš sam i da mi nije one američke proteze ne bih mogao da pecam.

Kad sam prvi put bio na nekom seminaru u Sisku, gde je bilo mladih iz svih bivših država SFRJ, ništa nisam razumeo prva tri dana. Shvatio sam da se mora sesti i pričati sa suprotnom stranom. Pokrivena muslimanka pomagala mi je na tom skupu da koristim nož, kada je čula šta mi se desilo, ona je plakala tri sata. Ovde niko nije toliko plakao. Čak sam imao prilike da se sretnem sa hrvatskim veteranima iz Šibenika, nije mi bilo prijatno ali smo se družili četiri dana, i videli da imamo iste probleme, oni u svojoj državi, ja u svojoj. Svuda smo teret države. Posećivao sam i mesta stradanja svih nacija, i u Bosni i u Hrvatskoj.

Bio sam nedavno na mestu kod Otočca gde sam izgubio ruku. Tip je ispalio zolju i ja sam to „pokupio“. I šta sam mogao da vidim, kuće Srba zarasle u korov. To tako stoji, jezivo, strašno…

Željko Vukelić, bivši rezervni vojni starešina iz Novog Sada

Budio sam se noću sa „škorpionom“

Rođen sam i živeo u Karlovcu. Moja ratna priča počinje 1991. godine. Nit sam bio odgajan u tom da kažem nacionalnom duhu, nit sam bio pripremljen. Dobio sam tri poziva za hrvatske Zenge. Ja sam bio fudbalski sudija, moj otac predsednik Mesne zajednice, pa je to možda bio pokušaj da mobilišu neke viđenije Srbe. Odlučio sam da odem iz Karlovca u Nemačku. Tamo sam bio mesec dana. Otac mi je javljao da je počelo, da će armija poraziti te hrvatske snage, pitao me kako ću se ja vratiti ako JNA uđe u Karlovac, a ja dezertirao. Otac mi je čak dao neki podstrek da odem u rat, iako toga tada nisam bio svestan. Opet, na neki način, meni je to bilo kao neka avantura, gledao sam ratne filmove, Rambo je bio aktuelan, mislio sam: uzeću oružje i glumiti tamo neku facu, mačo mena. Vratio sam se u Beograd, odatle kao dobrovoljac u Bihać, Banjaluku, pa na slunjsko ratište. Bilo mi je previše haotično, zbrda-zdola, nije se znalo ni ko puca na koga i zašto, nije bilo komande. Bio sam rezervni oficir. Diverzantski dobrovoljački odred. Iako sam intedant, završio sam kao diverzant. To je trajalo do 26. 9 1993. godine kad sam ranjen. Kamionom smo naišli na dve protivtenkovske mine. Ničega se ne sećam, ni detonacije, tek sam došao sebi posle sedam dana na VMA. Lečio sam se godinu dana.

Na samom početku, osetiš avanturistički duh i nacionalističku euforiju koja je bila medijski propraćena na svakom koraku. Mi Srbi ugroženi, ustaše nas napadaju, treba njih sve potamaniti… U početku su svi Hrvati bili ustaše, Muslimani su bili balije zato što je takva bila propagandna. Sve dok jednog dana, na linijama fronta, nisam počeo da gledam te „ustaše“ sa druge strane, u jednom trenutku mi nije došlo do svesti: Šta ako tamo vidim nekog svog komšiju, Ratka, Alena, Dražena, Janka… Ljude s kojima sam išao u školu i zajedno smo ženske jurili. Znam da nisu ustaše, nemaju blage veze o ustaštvu. Šta ako ovi moji počnu pucati po njima. Šta ako ih zarobe? Čak sam negde sredinom 93. uspostavio preko Unprofora kontakt sa prijateljem iz Karlovca, koji je bio u hrvatskoj artiljeriji i iznenadio se ugodno što me čuo, ali nismo se u razgovoru doticali rata.

Posle rata pokušavao sam te slike koje su mi se vraćale da potisnem. Dosta je bilo traumatičnih snova. U sred noći se probudim mokar, znojav. Dosta dugo se nisam rastajao od oružja s kojim sam ratovao. Držao sam ga uvek pored sebe. U toku noći sam se jednom probudio i krajičkom oka primetio „nekoga ustašu“. Izvadio sam škorpion da ga upucam. Ali bio sam budan. Okrenuo sam pištolj prema vratima. Nešto mi govori nemoj da ga spustaš. Da je žena bila na vatima, možda bih je upucao u tom magnovenju. Dugo mi je trebalo da se rešim tog straha i da se oslobodim oružja.

Današnjim klincima hoću da kažem da ne podležu uticajima, medijima, trezveno da razmišljaju, šta su, kud idu, i šta tamo može da se desi. Najbolje je izbeći rat. Najbolje je okrenuti se i otići.

Odnos države je jako loš. Ja kao ratni vojni invalid moram većinu tableta da plaćam. Ne mož’ dobiti na recept. Imamo kratki fitilj i sve nam smeta. Čekamo satima, a nemamo prednost, a kad vidimo da piše borci, trudnice, pitamo koji borci, kažu iz Drugog svetskog rata. Bio sam u šoku očaju, nemoći, ogorčenju. Borio sam se za ovu državu, i prvi put sam osećao nemoć, odbačenost. Obrisao sam suze, i izašao napolje.