Ljudi štrajkuju zbog stvarnih problema

Kraj ove godine tako neodoljivo podseća na kraj prethodne, jer se u 2008. ušlo sa protestima, koji su mirovali samo tokom praznika. Ako pogledamo unazad, prošlu, kao i mnoge prethodne godine, obeležili su štrajkovi u Beogradu, ali i drugim gradovima Srbije. Protestovali su gotovi svi sindikati, od pravosudnog, zdravstvenog, prosvetnog, potom i zaposleni u državnoj upravi. Samo u januaru protestovali su radnici Šinvoza i Beka, ali i više od hiljadu zaposlenih u kraljevačkom Magnohromu, potom članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine zbog prodaje većinskog vlasništva NIS Rusiji, aktivisti LDP zbog sednice Skupšine grada na kojoj je predloženo da Vladimir Putin dobije status počasnog građanina Novog Sada. Štrajkovalo se i zbog besplatnih akcija, a vojni rezervisti s juga Srbije naizmenično su dolazili do zgrade Vlade i blokirali Nemanjinu, praveći saobraćajni kolaps.

Njima, baš kao i radnicima Magnohroma, isplaćeno je nešto novca, najviše zahvaljujući tome što su na ulice izašli u pravom trenutku – tik pred parlamentarne izbore. U Srbiji štrajkovi još proizilaze iz problema egzistencijalne prirode, i nažalost, prema rečima direktora Centra za nenasilnu akciju i sociologa Čedomira Čupića, imaju veoma slab efekat.

– Ljudi štrajkuju zbog stvarnih problema, zbog nedovoljno valjanih ugovora, neisplaćenih otpremnina. Jedan od glavnih razloga su niska primanja, ali i neispunjeni zahtevi – kaže Čupić. On ističe da treba razlikovati štrajkove nezadovoljnih radnika od političkih protesta.

Među onima koji su protestovali tokom 2008. jesu i stanari ulice Vojvode Stepe na Voždovcu, koji su često blokirali saobraćaj ne dozvoljavajući grčkom Veropulosu da na mestu predviđenom za „njihove parkinge“ naprave supermarket. Uz njih, najuporniji su svakako poštovaoci lika i dela Radovana Karadžića.

Oni svakog dana od sredine jula do danas u 17 časova na Trgu Republike izražavaju svoje nezadovoljstvo potezom države. Iako za više od pet meseci svakodnevnih protesta nisu ništa promenili, uspeli su da iznerviraju gradonačelnika Dragana Đilasa, koji je čak tražio od ministra policije da „pomeri protestante sa ulice na trotoar“.

Međutim, ako bi neki protest trebalo proglasiti recimo „protestom godine“, onda bi to bio onaj februarski – kada je nekoliko stotina hiljada ljudi kod nas i još toliko po svetu protestovalo zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Nemiri u Beogradu su počeli odmah po proglašenju nezavisnosti 17. februara. Iste večeri demolirani su Mekdonaldsi na Slaviji i Terazijama. Stotine hiljada ljudi je četiri dana kasnije na potezu Dom Narodne skupštine – Svetosavski plato na miran način reklo „ne“ nezavisnosti, ali su se grupe huligana nakon toga potrudile da obezbede vest dana svetskim medijima. Jedni su razbijali izloge prodavnica po centru, razbacujući se patikama, jaknama i pantalonama, dok su drugi palili i razbijali ambasade SAD, Slovenije, Hrvatske… Nije trajalo dugo, ali su posledice bile katastrofalne. U ambasadi SAD pronađeno je ugljenisano telo Zorana Vujovića iz Novog Sada, koji je bio i prva žrtva ovogodišnjih protesta. Krajem jula od posledica povreda zadobijenih na mitingu povodom hapšenja Karadžića, preminuo je Ranko Panić, pristalica SRS-a.

– Ovi protesti su posledica određenih političkih akcija i njihovi akteri su uglavnom bili ljudi iz prošlosti, tako da su i sami njihovi zahtevi nerealni, jer su većinom ideološki i često usko nacionalno usmereni – napominje Čupić.

U vrelu jesen ušlo se sa oktobarskim protestima studenata, koji ovog puta nisu bili političke, već, kako su isticali, socijalne prirode. Oni su u nekoliko navrata izlazili na ulice, tražeći niže školarine i korigovanje uslova za upis naredne godine. Poslednji veliki štrajk je bio samo koji dan pred doček 2009. Predstavnici sindikata zdravstva, pravosuđa i metalaca na ulice su izašli nezadovoljni zbog nepoštovanja Opšteg kolektivnog ugovora od države i Unije poslodavaca. Sindikati su toliko razočarani da najavljuju da će naredna godina biti još „burnija“ od ove. Kako privatizacije mnogih javnih preduzeća tek treba da se dogode, nema sumnje da će i u 2009. biti velikih okupljanja ispred zgrade Vlade.

– Trenutno je stanje da nema dovoljno jasno profilisanih aktera koji bi mogli da povuku građane i na neki način ih ujedine. Pokazalo se da je i sama vlast rasparčana, nemaju moć, ali ni dovoljno jake protivnike. Sada je gotovo nemoguće postići onu masovnost kao devedesetih. Razjedinjeni su sindikati, razjedinjena je i vlast i ne postoji niko ko bi radnike mogao da pokrene – ističe Čupić.

Razlozi za protestovanje u zemljama EU su uglavnom sasvim drugačije prirode. Belgijanci su letos protestovali na ulicama Brisela, zalažući se „za bolji i malo manje skup život“. Predstavnici belgijskog sindikata blokirali su i skladište jedne naftne fabrike, protestujući zbog visokih cena goriva i smanjene kupovne moći građana. Demonstranti su tražili da porez na gorivo bude smanjen i da zaposleni imaju plaćen prevoz do svog radnog mesta. U istoj zemlji privedeno je i 150 antiratnih aktivista koji su protestovali protiv NATO-a.

U Amsterdamu hiljadu ljudi pobunilo se zbog pojavljivanja filma holandskog desničarskog poslanika Gerta Vildersa o Kuranu na Internetu. Isto toliko ljudi je bilo i na ulicama Ankare. Turski demonstranti su tražili da se ne primeni plan vlade i da se dozvoli studentkinjama da nose maramu na univerzitetu.

Jedina dva veća štrajka u Evropi ove godine bila su u Francuskoj i Grčkoj. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi učinio je ustupak srednjoškolcima i stopirao reformu školskog sistema, po kojoj je bilo planirano ukidanje 25.000 radnih mesta za profesore. U Grčkoj se još nisu smirili višenedeljni protesti studenata na ulicama Atine, koji su počeli nakon što je policija ubila petnaestogodišnjeg dečaka. Nakon nekoliko nedelja studentima i srednjoškolcima pridružili su se i najveći sindikati protestujući protiv konzervativne vlade i ekonomske situacije u zemlji. Uprkos tome, u zemljama EU se mnogo manje protestovalo nego kod nas. Razlog tome, napominje Čupić, jeste taj što većina evropskih zemalja ima stabilne političke sisteme i jake institucije.

– Retko kada ćete videti da po Evropi protestuju protiv institucija, uglavnom su to pobune u kojima se traži bolji standard ili se bune protiv monopola. Naravno, i evropski sindikati su mnogo bolje organizovani nego naši. Problem kod nas nije u tome što ima više sindikata, veću tome što nikako ne mogu da se dogovore – zaključuje profesor Čupić.