Luda kuća

Dragan Vujadinović U prošli petak, osamnaestog jula, prvog dana naše hronike, nastavljena lakrdija. Da nije žalosno i skupo, bilo bi smešno. Početak najpre odložen za jedanaest, pa odmah zatim za jedan po podne. Posle deset minuta, konačno izglasan novi dnevni red, u kome je ranija prva tačka, Rezolucija o kontinuitetu državne politike na KIM, postala poslednja. Kvorum pozajmili „desetorica Čedinih“.
I to je bilo sve. Radikali, ali i Čedini odmah su se izjasnili. Nema rasprave o dnevnom redu dok se ne „raščisti sa Beogradom“. Visoko podignuti poslovnici su bili osnovno sredstvo rada. Pričao je ko je šta hteo. Kao što bi se u narodu reklo „ne zna se ni ko pije, ni ko plaća“. Pardon, ako se ne zna ko pije, zna se ko plaća. Budžet i narod, ko bi drugi.
Radikali pričaju lokalne izborne hronike. U Titelu, ekspredsednik zaključao opštinu, na Voždovcu glasali i „slučajni prolaznici“ dok je predsednik opštine izabran u kancelariji broj 38, u Rumi neko kidnapovao odbornika, u Kraljevu traže intervenciju Ministarstva državne uprave. I sve tako. Šta se u ovim opštinama stvarno događalo, znaju samo direktni učesnici. Nama neupućenima, ostalo samo da sležemo ramenima.
Po otrovnim rečima, koje se često graniče sa neukusom, prednjači Verica (Radeta). Danas su joj u fokusu Cvetković i Đelić, kao „žuti kerberi Borisa Broza“ i utakmica u Hagu, u kojoj profesor Šešelj vodi sa neverovatnih 36 prema 0. Što se tiče odevnih predmeta, bez premca je Aleksandra (Janković). Da bi pokazala koliko je „Veljina i narodna“, pojavila se u narodnoj nošnji. Bela košulja i jeleče. Samo još truba da zasvira.
U popodnevnom delu, Dragan (Šormaz) se opet uhvatio za „ovu ženu, koja ne zaslužuje da bude predsednica“, što joj ne smeta da nosi miu miu cipelice od 500 do 700 evra. Zoran Krasić doneo na govornicu neku veliku knjižurinu. Ispostavilo se da to nije jedna od onih stotinak Vojvodinih knjiga, već jedna desetina Krasićeve krivične prijave protiv ministra Dinkića iz 2006. godine.
Kako se bliži šest sati, nestrpljenje raste. Na levoj strani, zato što desna strana i dalje opstruiše a vreme prolazi. Na desnoj strani, zato što je predsednica najavila raspravu i posle šest sati, i to sve do deset uveče, kao i nastavak sednice sutradan, u subotu. Šefovi narodnjaka i radikala glasno negoduju i traže prekid Hajd predstave, istovremeno ne dozvoljavajući čak ni početak rasprave po temi. Taman kad su poslanici, vidno rezignirani, počeli otkazivati sve što su zakazali za petak uveče i subotu, stigao je novi preokret. Predsednica je nešto pred šest prekinula dalju lakrdiju i nastavak zakazala za ponedeljak.
Svi su se nadali da će u ponedeljak, dvadeset prvog jula, posle tri izgubljena dana u prethodnoj nedelji, konačno početi rasprava o SSP-u. Stigao i vicepremijer Boža sa ukoričenim primerkom. Radikali su malo kasnili i neuobičajeno ćutali. Očigledno su čekali da se završi „beogradska priča“ u gradskoj Skupštini, pa da krenu. Zato su startovali narodnjaci. Vojina dvadesetica. Dok je Veljina desetina ćutala. Počeo šef Turbo Miloš, nastavili ostali. Kao u onom kultnom filmu, izređala se „sedmorica veličanstvenih“. Uključujući i eksministra profesora Samardžića. Glavna i jedina tema – najavljeni povratak ambasadora u zemlje Evropske unije. Koristila se verbalna „teška artiljerija“. Kapitulacija, servilnost, slugeranjstvo. Sve na teret nalogodavca od „preko puta“. Taman kad je profesor Samardžić, kao sedmi govornik, pozvao Skupštinu i poslanike da se „suprostave kapitulaciji“, odjeknula je prava bomba. Predsednica profesorka Dejanović, je na opste iznenađenje i zaprepašćenje, prekinula rad i odredila pauzu od petnaest dana. Po neverici svih poslanika, uključujući i predsednike poslaničkih grupa i visoke partijske funkcionere, videlo se da niko ništa nije znao.
Kako i zašto, pitanje je sad. Pa su se čula mnoga zanovetanja i odgonetanja. Dok se ne vidi situacija oko formiranja vlasti u Beogradu, dok se ne vrate ambasadori, dok se narodnjaci malo ne spuste na zemlju i shvate da su se iz Nemanjine preselili u Ulicu kralja Milana. Koliko „filozofa“, toliko teza i teorija. Da bi pred samu ponoć, prepodnevnu skupštinsku, daleko nadmašila haška „bomba“. I da jeste i da nije, niko nikada neće dokazati da prekid nije usledio zbog hapšenja političkog vodje prekodrinskih Srba Radovana-Raše Karadžića. Taman kad se, posle trinaest godina ilegale, preselio u legendu i na majice, tajne službe ga pronašle. Ili su sve vreme znale za sedog i bradatog filozofa, doktora, duhovnika, bioenergetičara, nadrilekara, boema, gurua i guslara, samo su sada ocenile da je „vreme“. Došla druga vremena i druge „gazde“, pa se treba preporučiti pravim poklonom. Zar ima vrednijeg i atraktivnijeg poklona od najtraženijeg haškog optuženika. Za koga se tvrdilo, ili su svemoćne tajne službe širile takve priče, da hajdukuje u najdubljim lavirintima neprohodnih srpskih, bosanskih ili crnogorskih šuma i gudura, da ga čuvaju specijalne jedinice i mreža jataka. Pa ga je, kao nedostupnog i nedodirljivog, čak i neumoljiva Karla pomalo zapostavila i zaboravila.
U stilu, general Mladić je „tu negde“ pored nas, pa je njegovo hapšenje prioritet i uslov za sve „evropske akcije“, dok je Karadžić u zemlju propao. Opet su svi, pa i Karla, zaboravili da je Srbija zaista „zemlja čuda“. U kojoj je sve moguće i sve nemoguće. Najtraženiji haški optuženik, alijas doktor Dragan-David Dabić slobodno se šeta prestonicom, vozi gradskim autobusima, drži masovna predavanja o duhovnosti, tihovanju, bioenergiji i zdravoj hrani, sedi u lokalnoj kafani „Luda kuća“ pored ili naspram slike „Velikog Radovana“. To jest, sebe samoga iz prethodnog veka i milenijuma. I taman kad se preselio u „novi život“, neko ga prepoznao u GSP-ovom autobusu!?
Dakle, ako je priča o Radovanu i Draganu makar delimično istinita i originalna, a ne neka nameštaljka svemoćnih tajnih službi (kako mnogi tvrde), eto prilike da profesor Emir Kusturica (kako ga u Hajdu oslovljava potpresednica Nataša Jovanović), napravi novi underground film sa radnim nazivom „Luda kuća“. Šta će mu Dijego Armando Maradona, pored živog, zdravog i produhovljenog Dragana-Davida Dabića?