Italija je tokom dugog niza godina naučila da ne može više da se takmiči sa Kinom kada je reč o cenama proizvoda. Iz tog razloga, san njene poslovne elite jeste da Italija prodaje kvalitet, a ne kvantitet. Njen zidinama opasan srednjovekovni grad nedaleko od Firence godinama je proizvodio najbolje tkanine na svetu, čime je postao centar italijanske mode. A onda su došli Kinezi. Kineski radnici, prvo nekoliko imigranata, a onda desetine hiljada njih, počeli su krajem osamdesetih godina prošlog veka da naseljavaju Prato.
Oni su transformisali centar tekstilne industrije u prestonicu proizvodnje garderobe na crno, zahvaljujući čemu su se mnogi obogatili. To je produbilo netrpeljivost i rezultiralo nizom kaznenih mera koje su proizvele fanatizam i licemerje.
U ovom gradu je sada najveća koncentracija Kineza u Evropi. Prisustvo nekih od njih je legalno, dok je veliki broj njih svojim dolaskom u ovaj grad prekršio zakon. U ovom gradu u centru Toskane kineski radnici dvadeset četiri sata dnevno rade u oko 3.200 preduzeća u kojima proizvode jeftinu garderobu, cipele i nakit, često od materijala uvezenih iz Kine, koju prodaju po srednjoj ceni trgovcima na malo širom sveta.
Kinezi su počeli da brišu liniju između robe koja nosi etiketu „Made in Italy“ i one na kojoj piše „Made in China“, što su im omogućile slabe italijanske institucije i visoka tolerancija prema kršenju zakona. Na taj način je miniran italijanski brend i osujećena je sposobnost Italije da ekskluzivno plasira svoje proizvode kao prvoklasne na tržištu. Netrpeljivost koja je počela da raste prema Kinezima prvenstveno je kulturološke prirode: tradicionalni duh ovog italijanskog grada počeo je da ustupa mesto duhu kineske četvrti, budući da su počeli da niču znaci i na italijanskom i na kineskom jeziku, kao i piljarnice u kojima se prodaje hrana uvezena iz Kine.
Međutim, ono što je najviše pogodilo Italijane jeste činjenica da ih Kinezi pobeđuju u njihovoj sopstvenoj igri, koja se tiče izbegavanja plaćanja poreza i načina uspešne borbe sa veoma komplikovanom birokratijom. Osim toga, Kinezi su osnovali novi, uglavnom nelegalni sektor, dok je veliki broj italijanskih preduzeća u Pratu zabeležio pad. Prema procenama Banke Italije, Kinezi u Pratu dnevno kanališu oko 1,5 miliona dolara u Kinu, što je uglavnom prihod od trgovine garderobom i tkaninama. Profiti tih razmera ne pojavljuju se u poreskim izveštajima, a pojedini lokalni zvaničnici kažu da Kinezi više vole da svoju zaradu pošalju u matičnu zemlju nego da investiraju na lokalnom nivou.
Ostatak Italije budno prati celu situaciju. „Veliki broj preduzeća iz Emilije Romanje, Pulje i Veneta ne žele da završe kao ona iz Prata“, rekla je Silvija Pjeraćini, autor knjige „Kineska opsada“, koja govori o usponu ekonomije „pronto mode“ ili „brze mode“.
Međutim, veliki broj Kineza u Pratu su uvređeni optužbama da su uništili grad. Neki od njih, naprotiv, tvrde da su oni pomogli da se spase Prato od marginalizacije u ekonomskom smislu, što stručnjaci tumače kao način da se na indirektan način kaže da ukoliko Italija ne uspeva da modernizuje svoju ekonomiju, postoji neko ko bi to mogao da učini.
U proteklih nekoliko meseci Prato je postao diplomatska jabuka razdora između Kine i Italije. Italijanski zvaničnici kažu da kineska vlada nije do sada uložila dovoljno napora za rešenje pitanja ilegalne imigracije, te traže bilateralni sporazum s Kinom za identifikaciju i deportaciju Kineza koji nemaju zakonski boravak u Italiji. Pojedini stanovnici Prata ocenjuju da je priliv imigranata deo strategije Pekinga za eksploataciju tržišta, iako kineska vlada generalno ne koristi ilegalne imigrante za sprovođenje svojih prekomorskih diplomatskih planova. Italijanski zvaničnici takođe naglašavaju da se očekuje da se Prato nađe na agendi kada kineski premijer Ven Điabao u oktobru poseti Rim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
