Majčina smrt kao otkrovenje

Džejms Vestkot: KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE (23)

Svojim čuvenim performansima, u kojima je ispitivala granice fizičke i mentalne izdržljivosti, Marina Abramović je izazvala veliku pažnju svetske umetničke javnosti i nalazi se u samom vrhu najatraktivnijih i najintrigantnijih živih umetnika u svetu. Biografija iz pera Džejmsa Vestkota provokativno je, izazovno i zanimljivo štivo poput života velike umetnice o kojoj piše. Najzanimljivije delove ovog životopisa, koji se čita u jednom dahu, prenosimo uz saglasnost izdavača Plavi jahač, sa fotografijama i ilustracijama koje su deo knjige.

Prilikom svake posete bolnici, Marina bi je upitala: „Jesi li u redu?“, a Danica bi odlučno odgovarala: „Dobro mi je.“ „Da li te nešto boli?“ „Ništa mi nije.“ „Da li ti treba nešto?“ „Ništa mi ne treba.“ Marina je ipak sredila da njena majka dobija masažu, ne bi li joj time ublažila bolove koje je verovatno osećala nakon što je mesecima bila prikovana za postelju. Danica je masera počela da oslovljava sa „Velimire“. Marina tvrdi da Velimir nikada nije obilazio majku, uprkos tome što je živeo u istom gradu u kome i ona (dok je Marina bila čak na drugom kontinentu), i pored toga što mu je testamentom prepisala svu svoju imovinu – možda je Danica mislila da Marini novac ne treba, ali to nije mogla sa sigurnošću znati. Velimir to osporava, tvrdeći da ju je redovno posećivao, ali van vremena za posete. Kad je poslednji put obišla svoju majku, u leto 2007, Marina se užasnula videvši na njenoj koži rane od dekubitusa, stare ozlede koje nisu zarastale. Danica je i dalje tvrdila da ne oseća nikakve bolove. Razjarena Velimirovom navodnom nebrigom za majku, Marina je fotografisala majčine rane, noseći se mišlju da ih odštampa u velikom formatu i okači po Daničinom stanu, kako bi ih Velimir zatekao kad bude preuzeo vlasništvo nad njim.

Danica Abramović je umrla 3. avgusta 2007. Njena smrt nije bila ni nalik onoj koju je Marina svojoj majci želela, niti kakvu zamišlja za sebe samu: njeno umiranje je bilo dugotrajno, ne jenjavajući, a Danica je tokom svoje bolesti uglavnom poricala da je uopšte bolesna, da bi zatim posenilila. Nikada nije izgubila kontrolu, što je oduvek bio i krajnji cilj Marininog fanatičnog poriva da sve drži pod kontrolom. Daničina smrt je, međutim, za nju bila otkrovenje. Pokazala joj je da je njena majka bila znatno drugačija osoba od one s kojom se svađala i koju je gotovo celog života okrivljavala. Otišavši u majčin stan da sredi njene stvari, otkrila je kutiju s prepiskom, započetom još 1975, između Danice i njenog ljubavnika, za koga Marina nije znala – čoveka koga je Danica upoznala još pre Voja. Pisma su bila puna emocija, za koje Marina nikad ne bi poverovala da je ona bila sposobna da ih gaji. On ju je oslovljavao s „Draga moja lepa Grkinjo“, a ona njega: „Rimljanine moj.“ Pronašla je i Daničine pesme i neka njena usputna opažanja. U jednoj belešci, očito pisanoj za sopstvenu dušu, možda u periodu najgorih odnosa s Vojom, pisalo je: „Razmišljam: kad životinje dugo žive jedna s drugom, one počinju da se vole. Ljudi, međutim, počinju da se mrze.“ Mora da je Marina, dok je čitala te redove, pomislila na Ulaja. Pronašla je i ordenje dobijeno za herojske podvige, o kojima Danica nikad nije govorila, među kojima je najznačajniji bio Orden časti, dodeljen za evakuaciju četrdeset pet ranjenih građana iz zapaljenog kamiona u vreme oslobađanja Beograda, koje je sama prenela u drugi kamion i odvezla ih u bolnicu na Dedinju. Marina je tu pronašla i detaljnu bibliografiju novinskih tekstova o svojim ranim radovima, objavljenim u Politici i u drugim listovima, koje je njena majka sakupljala krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Dok je Danica otvoreno ispoljavala negativan stav prema pravcu u kojem je Marina vodila svoju umetničku karijeru, privatno je s vojničkom doslednošću i preciznošću prikupljala svaku zabelešku o svojoj kćerki (samo 1970. su je, recimo, osam puta spomenuli u Politici povodom različitih izložbi). Majčina ljubav i priznanje, za kojima je Marina odvajkada žudela, zapravo su oduvek bili tu, mada joj Danica nikad nije dozvolila da ih oseti. Na sahrani, kojoj je osim porodice i prijatelja prisustvovalo i nekoliko pripadnika Daničine partizanske divizije, Marina je održala posmrtno slovo nad majčinim otvorenim grobom: „Nisam te razumela kao dete, nisam te razumela kao studentkinja, nisam te razumela ni kada sam odrasla – i tek sada, u šezdesetoj godini života, preda mnom blistaš u punom sjaju, kao sunce koje se iznenada pojavilo iza tmurnih oblaka posle kiše.“

Nastavlja se