Manastir Sveta Trojica – Obnova raškog duha

U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koju Zapadna Morava duž 20 kilometara svog toka između Požeške i Čačanske kotline useca između planinskih masiva Ovčara (985 metara nadmorske visine) i Kablara (885 mnv), danas se nalazi devet manastira, dva paraklisa i jedna crkva. Zbog toga se ovaj prostor, koji je odlukom Vlade Srbije zaštićen kao prirodno dobro Prve kategorije, naziva i „Malom srpskom Svetom Gorom“. Serija tekstova u Danasu o ovoj jedinstvenoj geomorfološkoj celini, u kojoj su prirodne lepote meandara Zapadne Morave združene sa duhovnom baštinom, realizovana je sufinansiranjem iz budžeta Opštine Čačak.

Arheološka i arhitektonska istraživanja potvrdila su da ispod temelja crkve nema starije gradnje, ali to i dalje ne rešava sve nepoznanice iz prošlosti Svete Trojice. Spekuliše se da se ovaj manastir prvi put pojavljuje u pisanim izvorima 1572. pod imenom „Tuše“ i da je plaćao godišnji porez od 200 akči. Iz 1594. potiče zapis da je izvesna Vidosava Radulova manastiru poklonila knjigu, a na crkvi se nalaze i dva natpisa za koje se veruje da su nastali posle izgradnje hrama – na zapadnim vratima iz 1615/1616. i drugi iz 1646/1647.

Crkva Svete Trojice sagrađena je po uzoru na velike raške hramove. To je jednobrodna građevina sa trodelnim oltarskim prostorom, spolja petostranim apsidama, naosom nadvišenim kupolom dvanaestostranog tambura. Priprata je posebna prostorna jedinica. U 17. veku oslikane su jedino lunete na portalima koje, prema rečima stručnjaka, „odražavaju duh zidnog slikarstva obližnjeg manastira Blagoveštenje i priprate Nikolja“. Nemačko bombardovanje u Drugom svetskom ratu preživeli su samo fragmenti tog živopisa: Bogorodica sa Hristom i Sveta Trojica. Crkva je, kako se veruje, zamišljena i sagrađena u duhu vraćanja tradiciji raške arhitekture posle obnove Pećke patrijaršije. Bratstvo Svete Trojice je tokom 19. veka severno od crkve sagradilo konak sa podrumom od lomljenog kamena i spratom u bondruku.

Posle izgradnje hrama, u manastiru Sveta Trojica najvažnija stvar bio je ikonostas. O prvobitnoj oltarskoj pregradi iz vremena gradnje crkve danas se više ništa ne zna – poslednji put se pominje 1859. godine. Novi ikonostas je već 1868. bio završen. Reč je o delu Nikole Markovića (1843-1889), koji je svetotrojični ikonostas radio tokom školovanja, čime se objašnjava to što je prestolne ikone potpisao na francuskom i italijanskom jeziku. Ovaj ikonostas barokne oplate sa ikonama u četiri reda, slikanih u klasicističkom maniru, stajao u Svetoj Trojici do 1900, kada je prenet u Blagoveštenje. Od 1980. do 1994. je restauriran i vraćen na svoje mesto u matični manastir, gde je 1995. ponovo osveštan.

„Manastir Sveta Trojica leži visoko, na platou jednog od najzapadnijih obronaka Ovčara, usred bujnog i lepog rastinja… Osnivač manastira nije poznat. Po načinu zidanja reklo bi se da je iz istog razdoblja kao i Sretenje, kome je na neki način bio i potčinjen. Lepe voćke, naročito jabuke, okružuju ovo svetilište i parohijsku crkvu za tri naselja“ – ovo je bilo stanje u Svetoj Trojici kad je 1860. obišao putopisac, arheolog, etnolog, vitez i kraljevski ugarski savetnik Felik Kanic.

/Život u manastiru tokom proteklih vekova prolazio je kroz različite faze – zamirao je, obnavljao se, Sveta Trojica je povremeno bila parohijska crkva, čak i metoh obližnjeg Sretenja, preuzimala je na čuvanje biblioteke i riznice drugih ovčarsko-kablarskih manastira i kod njih „čuvala“ svoje manastirsko blago.

Prva velika obnova Svete Trojice počela je 1937, u vreme kad je vladika Nikolaj (Velimirović), kao episkop žički, pokrenuo preporod ovčarsko-kablarskih svetinja. Projekte za popravku crkve uradio je inženjer Sergije Popov – sređeni su temelji, drenaža, pod, prozori i vrata…, dovedeni su i monasi, a 1940. sazidan je i novi zvonik. Manastir je teško stradao u nemačkom bombardovanju 1941, ali je tadašnji iguman Jelisej (Popović) popravio štetu i od manastira napravo utočište za izbeglice. Monasi su posebno mnogo postradali tokom bugarske okupacije.

Za vreme rata u Svetoj Trojici živeo je budući poglavar SPC patrijarh Pavle, a pred kraj rata i posle toga tu je bio i jedan do najvećih pravoslavnih teologa 20. veka arhimandrit Justin (Popović). Iguman Jelisej je nestao 1945, a manastir je sve do 1955. bio bez monaha. Crkva je stradala u zemljotresu 1965, ali je odluka državnih vlasti da manastir Sveta Trojica proglasi spomenikom kulture omogućila njegovu obnovu. Radovi na konzervaciji i restauraciji crkve trajali su dve godine – od 1976. do 1978. Manastir je dobio nov konak i kapelu posvećenu Uspenju svete Ane. Danas se smatra najsređenijim i najlepšim manastirom u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, što se smatra zaslugom igumana arhimandrita Varnave (Miodragovića).

Kao manastirsku slavu Sveta Trojica slavi Duhove – Silazak Svetog Duha na apostole, koji se praznuje 50 dana posle Vaskrsenja Gospodnjeg.

Ispražnjena riznica

Česti ratovi i zapustelost Svete Trojice razlozi su što od nekad bogate manastirske biblioteke i riznice nije ostalo mnogo. U njoj se danas čuva Minej iz 1569. pisan u Kuveždinu, crkveni sasudi iz 19. veka i iz istog perioda veliki krst od drveta, srebra, brušenog stanka i koraka sa pozlatom.

Patrijarh Pavle: „Svedočim, samo“

„U Svetu Trojicu doveo me je moj drug Jelisej Popović, negde s proleća 1942. Manastir je dobro vodio svoju ekonomiju, tako da su mogli da me prihrane, a davali bi mi lakše poslove… Nastalo je vreme u kome kao da se nešto neprirodno, usiljeno radi i nekom rascepu vodi, ne samo među ljudima, nego i u samom sebi. Teško mi je bilo da tu novu sudaniju shvatim kao Božju volju ili se, možda, nisam mirio sa tim. Činilo mi se da živimo u veliki iskušenjima kojima valja odoleti duhovnom snagom. Ničeg drugog nije bilo, niti je otada moglo biti, da bi nešto izmenilo u poretku koji je nadzirao čitav javni, a u mnogo čemu i lični život ljudi. Pod Tarom i niz Drinu narod je u tim prvim posleratnim godinama ostao veran Crkvi; u manastir je svet dolazio ne samo o praznicima i ne samo stariji nego u mnogo većem broju mlađi ljudi. Tako je bilo sve dok se nije počelo sa podizanjem fabrika, a mlađima je postalo primamljivo da se domognu grada i ostave selo. Mislim da time počinje krupan preokret u životu, običajima, pa i duhovnim vrednostima našeg seoskog naroda“, napisao o svojim ovčarsko-kablarskim danima 44. poglavar SPC patrijarh Pavle u knjizi „Svedočim, samo“.