Manekeni BIGZ-a

Sedmi sprat monumentalne zgrade BIGZ-a u Beogradu već šest godina stecište je umetnika koji tu održavaju radionice, probe, koncerte, snimaju albume…

– Ta zgrada je retko mesto u gradu gde ljudi mogu da rade ono što vole i razmenjuju iskustva o muzici, umetnosti, i životu uopšte. Zgrada kao zgrada trenutno, za njih je umrli industrijski mastodont čiju je unutrašnjost naselila nova generacija živih organizama željnih evolucije – kaže o privlačnosti zgrade za veliki broj mladih umetnika Siniša Stojanović Sinister, muzičar i koosnivač udruženja građana „Manekeni Bigza“, koje okuplja umetnike iz pomenutog zdanja.

Okupljajući veliki broj umetnika različitih profila, prema mišljenju njenih „stanara“, zgrada BIGZ svojom posebnošću zaslužuje legitimitet savremenog kulturnog centra.

– BIGZ je najinteresantnija zgrada u Beogradu. Arhitektonski, atmosferom, veličinom…. U njemu može da radi oko hiljadu ljudi, a to što su zajedno, na istom mestu, čini infrastrukturu zgodnu za povezivanje umetnika i grupa. Imate osećaj kao da ste u fabrici alternativne kulture, a to je najinspirativniji osećaj na svetu. Vreme koje smo proveli u BIGZ-u, period je koji smatram ključnim za svoje estetsko i autorsko formiranje… BIGZ je privlačan za umetnike koje ne privlači mejnstrim. Privlačan je jer u njemu imate utisak slobode, a bez tog osećaja nema ni umetnosti – kaže Milena Bogavac, dramaturškinja, spisateljica i slem pesnikinja. Međutim, priča o BIGZ-u, kao mestu koje okuplja brojne umetnike, prema mišljenju slikara Uroša Đurića, čista je bajka.

– Stalno imamo potrebu da stvaramo neku lažnu sliku stvarnosti. Na teške uslove za rad koje nude u BIGZ-u pristaju umetnici koji nemaju druge uslove. To što BIGZ nudi mogu da izdrže samo veoma mladi ljudi, i to uglavnom rokeri, kada se, na primer, okupi njih 10 do 15 i zakupi jedan prostor. Likovni umetnici nisu u stanju da to finansiraju ako se bave adekvatnijom umetničkom produkcijom – kaže Đurić.

Da su uslovi za rad jako loši, slaže se i Stojanović.

– U nedostatku mesta za rad, umetnici Beograda bili su prinuđeni da se okrenu tom „hotelu od milion dolara“. BIGZ jeste premija u odnosu na ništavilo izbora koje se prostire sa druge strane, ali realno govoreći, zgrada se uopšte ne održava. Plafoni prokišnjavaju, grejanje zimi traje samo do 15 časova, bez obzira što zakupci borave u prostorijama po 24 sata, ne postoji održavanje sanitarnih čvorova, hodnici se ne čiste, ne postoji aktivna služba održavanja koja može da odgovori na zadatke koje taj objekat nameće. Zgrada kao arhitektonsko rešenje ispunjava sve potražnje umetnika koji u njoj traže utočište, ali postoje neki tekući problemi od egzistencijalnog značaja u njoj, kojima trenutno odgovorna lica ne žele da se bave – ističe Stojanović.

I Milena Bogavac kaže da su uslovi za rad u prostorijama Bigz-a loši.

– U vreme dok smo tamo bili, jedino sto su iznajmljivači nudili, bio je cenovnik … a umetnicima, ako se ne sviđa, mogu da odu na drugo mesto – kaže dramaturškinja.

Uroš Đurić objašnjava da je od rentijera zatražio beneficiranu cenu, ali da oni na to nisu pristali.

– Kod njih se svi tretiraju isto. Trgovci, firme, umetnici, svi koji se nalaze u zgradi plaćaju istu cenu, koja nije mala. Za isti novac mogao sam da iznajmim stan, s tim da BIGZ stvarno pruža potpunu izolaciju potrebnu za stvaranje umetnosti. Otišao sam pre poslednjih promena među vlasnicima, ali, koliko znam, i nakon prodaje nastavljeno je sa istom praksom, jer je to čista dobit za renterijere – kaže Đurić.

Sagovornici se slažu da je jedini način da se uslovi poboljšaju da se zgrada ustupi umetnicima na korišćenje uz pomoć nadležnih organa i donacija nekih od fondacija.

– Od potpisivanja Zrenjaninskog protokola, nezavisna scena je konačno prepoznata kao takva od strane vladajućih struktura. To je dobar znak, ali svi mi koji radimo na ovim kulturnim scenama, znamo da se u kulturnoj politici mora promeniti još veoma mnogo stvari. Jedna od njih tiče se i novih prostora, koji su ovoj sceni neophodni. U tom smislu, nadam se da će na kraju i BIGZ kao prostor biti ostavljen umetnicima, nadam se da ce Magacin u Kraljevića Marka, početi da funkcioniše bolje nego do sada, i držim palčeve za ono što sjajni momci i devojke rade u Inex filmu. Gradske vlasti moraju da prepoznaju značaj nezavisne scene i kulture, a praksa ostavljanja napuštenih prostora umetnicima, bila bi najkrupniji korak ka tom prepoznavanju – naglašava Milena Bogavac.

– To je nešto što bi trebalo da obezbede gradske vlasti, zajedno sa nekim fondacijama ili privrednicima. Potrebno je omogućiti da se prostor prepusti umetnicima za kulturnu produkciju – naglašava Đurić.