Neobična nastavnica Marija Milanović: Osoba sa invaliditetom koja prevazilazi prepreke

Kada govorimo o inkluziji u obrazovanju, najčešće pomislimo na učenike. Međutim, prava inkluzija podrazumeva i podršku nastavnicima i stručnim saradnicima sa invaliditetom, čije je prisustvo u našem obrazovnom sistemu ravno statističkoj grešci. Marija Milanović je upravo jedna od njih.

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Ona je slepa osoba. Po zanimanju psiholog i komunikolog. Svojim radom u osnovnoj školi „Branislav Nušić” u Donjoj Trnavi kod Niša dokazuje da prepreke postoje da bi se prevazišle. Predaje građansko vaspitanje i radi kao školski psiholog, kao i u jednosmenskoj nastavi. Rođena je u Majdanpeku, školovala se u Beogradu, a studije završila u Nišu gde i sada živi. U ovom razgovoru otkriva kako izgleda njen radni dan, na koji način prilagođava nastavu i šta je na tom putu naučila o sebi i drugima.

Po zanimanju ste diplomirani psiholog i master komunikolog. Zbog čega ste se odlučili baš za studije psihologije?

Psihologiju sam zavolela kroz radionice organizovane u internatu gde sam boravila tokom školovanja. U sedmom i osmom razredu, pohađali smo cikluse radionica Čuvari osmeha i Učionica dobre volje. Dopala mi se ideja da u jednom, donekle strukturiranom, a opet fleksibilnom okruženju, mogu da razgovaram o različitim temama, od načina izražavanja emocija do odnosa sa vršnjacima. Još tada sam odlučila da ću upisati psihologiju.

Kako je izgledao Vaš put od diplomiranja do zaposlenja i koje prepreke biste posebno izdvojili?

Bio je to veoma dug put – dvanaest godina traganja za stabilnim zaposlenjem. Radila sam sa čestim prekidima, kroz različite programe za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koje država subvencioniše ili kroz određene projekte, uz naknadu koja je često niža od minimalca, bez obzira na nivo obrazovanja.

Ti državni programi su dobri za početak karijere, sticanje radnog iskustva za osobu sa invaliditetom i kao podrška poslodavcima, ali nisu trajno rešenje. Prvo sam obavljala stručnu praksu u Osnovnoj školi „Čegar” u Nišu, što je takođe zahtevalo upornost – okretala sam brojeve telefona različitih institucija tražeći da me prime, nailazila na odbijanja, a ponekad i promene stava kada bi me lično upoznali.

U „Čegru” su jedino imali sluha. Po isteku jednogodišnje prakse, polagala sam ispit za licencu za rad u prosveti, ali nisam ni razmišljala da će mi to iskustvo značiti. Nakon toga, radila sam preko javnih radova i različitih projekata u nevladinim organizacijama u čijem fokusu su osobe sa invaliditetom ili mladi iz opšte populacije. Volontirala sam i na radiju i kao dopisnica na portalu iSerbia. Ti angažmani su mi omogućili da se usavršavam u različitim oblastima, da ostanem u radnoj kondiciji, pratim korak sa tehnološkim razvojem, upoznam mnoge ljude i da se lično razvijam.

Prilika za stalni posao stigla je neočekivano, na zanimljiv način. Posao nastavnika nije čest ni uobičajen za osobu sa invaliditetom, posebno sa senzornim invaliditetom. Kako je došlo do toga da se zaposlite u osnovnoj školi i kako izgleda vaš radni dan?

Na jednom od seminara upoznala sam i sadašnjeg direktora škole u kojoj radim. On me je pozvao da vodim radionice na inkluzivnom sportsko-edukativnom kampu za decu koji je organizovao. Godinama sam bila radioničar na kampu i kada se ukazala prilika, počela sam da radim u školi kao zamena. I evo me već tri i po godine na ovom radnom mestu.

Moj radni dan zavisi od uloge koju tog dana imam u školi, odnosno da li sam tog dana nastavnica ili psiholog. Kada sam nastavnica, najvažnija je priprema za čas koju obavljam kod kuće. Važno je da unapred pripremim materijale, osmislim aktivnosti i video sadržaje koje ću pustiti na času. Kada sam psiholog, radim individualno sa decom, razgovaram sa kolegama i roditeljima, vodim administraciju. U školu nosim svoj laptop sa čitačem ekrana i sintetizatorom govora kako bih mogla da uspešno obavim sve poslove.

Da bi posao tekao nesmetano, razvili ste sopstvene načine prilagođavanja nastave. Koji su to načini?

Najčešće prozivam učenike na početku časa kako bih bila sigurna ko je prisutan i kako bih, na osnovu pravca odakle dolaze njihovi glasovi, ustanovila raspored sedenja u učionici. Pisane materijale unapred pripremim i obeležim tako što, na primer, ceduljice za rad u paru obeležim jednom spajalicom, zadatak sa primerom situacije koju rade grupno obeležim stavljajući na vrh papira dve spajalice, citate o kojima ćemo diskutovati pre časa isečem na trakice i slično. Za kvizove i video materijale koristim svoj laptop sa čitačem ekrana. To što radim u školi na selu olakšava mi rad jer su grupe učenika manje.

Kakva je bila reakcija kolega i roditelja kada ste počeli da radite, a kakva samih učenika?

Kolege su me zaista divno prihvatile. Verujem da se većina njih tada prvi put susrela sa slepom osobom, ali su me svi prihvatili otvorenog srca.

Kada je reč o učenicima, oni spontano uče. Neki su radoznali, naročito mlađi, pa imaju mnogo pitanja, dok drugi više uče posmatranjem i kroz moj rad sa njima. Jedna devojčica koja je sada završila osmi razred mi je rekla: „Nastavnice, kada smo čuli da će doći da nam predaje nastavnica koja ne vidi, pitali smo se kako će to da izgleda, a sada vidimo da je to odlično ispalo.” Moram da priznam da sam i sama imala tremu. Pitala sam se kako će učenici reagovati i kako će prihvatiti jednu pomalo neobičnu nastavnicu. Verovala sam da ćemo zajedničkim radom uspeti, i to se i dogodilo. Svoje đake uvek učim da šta god radili u toku dana, međusobno poštovanje treba uvek da nam bude na prvom mestu.

Podršku prvih dana pružila mi je nastavnica koju sam menjala, kao i ostale kolege. Ipak, s obzirom na to da sam, koliko znam, trenutno jedina slepa osoba koja radi u redovnoj osnovnoj školi, nije bilo nikoga da me uputi u specifičnosti rada u nastavi koje su vezane konkretno za mene, poput prilagođavanja rada u učionici, korišćenja čitača ekrana u elektronskom dnevniku ili načina orijentacije za samostalno kretanje u ruralnom okruženju, tako da sam sve to morala sama da istražujem i osmišljavam.

Kao slepoj osobi, korišćenje asistivne tehnologije je od velike pomoći u svakodnevnom životu. Koliko Vam tehnologija olakšava svakodnevni posao i komunikaciju sa učenicima?

Bez korišćenja čitača ekrana ne bih mogla da radim − da pripremim časove, upišem čas u elektronski dnevnik, vodim administraciju. Koristim i Brajev sat, aplikacije za prepoznavanje dokumenata i opis okruženja i veštačku inteligenciju za kreiranje slika i drugih vizuelnih materijala.

Mislite li da Vaše lično životno iskustvo koje se tiče invaliditeta može da bude dodatna vrednost, a ne prepreka u radu sa decom, posebno u oblasti građanskog vaspitanja?

Da. Na času građanskog vaspitanja obrađujemo teme poput tolerancije, prihvatanja različitosti, stereotipa, predrasuda, diskriminacije, konflikata. Kroz rad sa mnom, deca na najdirektniji mogući način uče da prihvataju različitost, shvataju da biti drugačiji znači bogatstvo doživljaja i iskustava, uče se empatiji. To ikustvo iz učionice nijedan edukativni film ne može da zameni.

Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je na snazi predviđa zapošljavanje jedne osobe sa invaliditetom na svakih dvadeset četvoro zaposlenih, a taj broj se proporcionalno uvećava sa povećanjem broja radnika. Da li su škole u Srbiji dovoljno inkluzivne – ne samo za učenike već i za zaposlene s invaliditetom?

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom u fokus stavlja privatne kompanije, dok su državne i javne ustanove u drugom planu. Mnogo toga bi moglo da bude inkluzivnije u školama u Srbiji, od njihove arhitektonske do komunikacijske pristupačnosti, ne samo u vezi sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom već i sa samim pohađanjem. Uopšte, u našem društvu se ne razmišlja mnogo o osobama sa invaliditetom.

Kada bi se unapred vodilo računa o pristupačnosti, osobe sa invaliditetom bi u manjoj meri osećale svoj invaliditet. Uvek kažem, zamislite da isključim osvetljenje na ekranu i dam vam čitač ekrana, a pored vas stavim tekst na Brajevom pismu i ugasim svetlo. Tada bi svi oni koji vide, naspram mene, bili osobe sa invaliditetom jer ne bi znali ni mogli da koriste ono što ja sa lakoćom upotrebljavam.

Postoji li nešto što biste voleli da se unapredi kada je reč o zapošljavanju osoba sa invaliditetom?

Potrebno je da se posveti više pažnje informisanju poslodavaca o realnim mogućnostima osoba sa različitim vrstama invaliditeta kako bismo izašli iz začaranog kruga stereotipa. Postoje i određeni aspekti u zakonu koji se mogu poboljšati, ali ukoliko nemamo svest da osobe sa invaliditetom mogu da doprinesu društvu, niti jedno zakonsko rešenje nam neće pomoći jer će se uvek naći način da se izbegnu obaveze. Takođe, ako vas neko primi na posao samo zato što mu je to nametnuto, to nije dobra početna atmosfera za rad.

Kako vidite svoj profesionalni razvoj u budućnosti?

Kao slepoj osobi, važno mi je da mnoge stvari unapred isplaniram. Međutim, životne okolnosti su me naučile da, kada je posao u pitanju, ne planiram mnogo unapred i da se radujem svakoj godini koju provedem kao zaposlena. Ipak, planiram da se stalno stručno usavršavam kako u oblasti psihologije tako i u izvođenju nastave. Takođe, treba držati korak sa tehnološkim napretkom i stalno se edukovati jer tehnologija znatno olakšava život slepih osoba.

Pored svog posla u školi, imate i niz drugih interesovanja i aktivnosti. Šta biste posebno izdvojili?

Ja sam psihoterapeut pod supervizijom i završavam edukaciju iz transakcione analize. Volontiram u studentskom savetovalištu, sarađujem sa muzejima i galerijama po pitanju pristupačnosti kulturnih sadržaja za osobe sa oštećenim vidom. Urednica sam časopisa na Brajevom pismu koji izdaje Savez slepih Srbije, a povremeno se bavim i novinarstvom. Sarađujem i sa drugim udruženjima osoba sa invaliditetom u realizaciji različitih projekata. U slobodno vreme volim da putujem, šetam, čitam i slušam muziku.

Šta biste poručili mladima koji su tek započeli svoj profesionalni put?

Poručujem im da mnogo rade na sebi, da budu uporni, a trud će se jednom sigurno isplatiti. Važno je da ne odustaju, da budu strpljivi i da se ne razočaraju kada naiđu na prve prepreke. Najvažnije je da se okruže ljudima koji imaju dobru energiju kako bi imali podršku, ali i sami bili podrška drugima.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Inkluzija koja inspiriše: Uspešne poslovne priče osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Još vesti iz ovog grada

Tužba protiv Ministarstva i zahtev Macutu da smeni Lončara: Dr Dragan Milić povodom „nezakonitog“ produžavanja mandata čelniku UKC u Nišu

Niš dobio novu stanicu za merenje kvaliteta vazduha uz EU podršku

U Nišu konstituisana dva pokreta bliska SNS-u: Ko su ljudi koji ih predvode?

„Koliko struje mogu da proizvedu potoci koji presušuju?“: U Prostornom planu Niša izbrisano potencijalno rudarenje, ali ostale male hidroelektrane