Mi nismo izabran narod

Za svakog hrišćanina Vaskrs je praznik nad praznicima, pobeda života nad smrću, dobra nad zlom, istine nad neistinom, pobeda svega pozitivnog nad negativnim. Za sve ljude dobre volje, a pogotovo za hrišćane, predstavlja samu suštinu življenja, pobedu duha nad telom. Nebesko je doveka, večno carstvo koje ispunjava radošću Hristove poklonike i zatočnike. Osnova hrišćanstva je u ljubavi, i ta ljubav je duhovne prirode. Ateizma unosi prazninu u srcu, a čoveku treba sloga, mir, ljubav, kao ispunjenje postojanja i slovesnosti. Nažalost, u našem narodu 60 godina vaspitavali su nas da ne postoji Bog i duša. Treba nam dugo vremena da se vratimo našoj tradiciji, a u slozi i ljubavi je naša budućnost – kaže na početku razgovora za Danas vladika šabački Lavrentije. Sagovornik Danasa je još pre četiri decenije služio kao episkop u Australiji a kasnije i u Zapadnoj Evropi. Krajem 1989. godine došao je na čelo Šabačko-valjevske eparhije, a posle patrijarha Pavla on je najduže, više od 40 godina, član Svetog arhijerejskog sabora. Poredeći Srbe i ostatak sveta, vladika Lavrentije kaže:

Kosovo i božja pravda

Nedavno sam rekao nadbiskupu dr Jozefu Homajeru da je priznavanjem Kosova Zapad gore učinio, nego kada nas je bombardovao. Postigli su suprotan cilj, jer je Kosovo srce Srbije, pamćenje naroda, to je ono što mi nosimo u sebi kao majčino mleko. Rekao sam mu da nas je Evropa odbila od sebe, i to nas više boli jer se radi o hrišćanima. Važno je da mi ne potpišemo nezavisnost Kosova, a Božja pravda će se namiriti, kao što smo je namirili posle pet vekova – kaže vladika Lavrentije.

– Srpski narod kroz vekove čuva zavet za večnim kroz kneza Lazara i kosovske junake. Jedino mi imamo zavet da za otadžbinu vredi umreti dok je na Zapadu to drugačije – da za otadžbinu treba živeti. I mi smo kroz istoriju mnogo puta radije izabrali herojsku smrt nego da budemo robovi. Naš narod često je poražavan i sahranjivan od drugih. Tako su Austrougari pri isterivanju Srba iz otadžbine i potonju golgotu, koju su prošli kroz Albaniju, napisali posmrtnicu i držali opelo srpskom narodu. Ali, mi smo se ipak vratili na vekovna ognjišta, pobedili moćnijeg neprijatelja, i pokazali da vaskrsenje biva i kod nacija. To je opredeljenje koje pokazuje da ima vrednosti i vrlina koje su iznad ovih materijalnih, kratkovekih i propadljivih. I danas se ponavlja istorija, a to je možda i po nekom Božjem planu. Posle odsudne bitke 1389. godine Kosovo je Bog dao Muratu i Turcima, dakle nekrstima, a i danas nekrstu se opet poklanja naša duhovna kolevka. Dok se Bogu ne povratimo, ne možemo vratiti Kosovo.

Zavičaj

Po dolasku u Šabačko-valjevsku eparhiju vladika Lavrentije započeo je podizanje manastira na Soko gradu. Tu je bilo samo jedno domaćinstvo od koga je otkupljeno zemljište. Uz pomoć brojnih prijatelja i donacija, manastir posvećen svetom Nikolaju jedan je od najuređenijih u Srbiji. Svaka soba u konaku ima kupatilo, tu se leti održava „Moba“ sa više od dve stotine mladih iz celog sveta, podignuta su sportska igrališta, bazen, u planu je i izgradnja mini- elektrane. Do krsta na obližnjem uzvišenju, vodi staza gde su podignute male pokajnice sa deset Božjih zapovesti. Vladika je poreklom iz ovog kraja, i to je bio – kako kaže – njegov dug prema otečestvu.

Gotovo dve decenije proveli ste u službi SPC u Zapadnoj Evropi. Kakve su razlike i sličnosti u načinu života i gde je mesto vere?
– Narod je naš još zdrav u religioznom pogledu. U Nemačkoj smanjuje se broj vernika, službe su sve manje posećene, a materijalne vrednosti dominiraju nad svim ostalim. Mnogo toga u pogledu vere i ispovedanja mogli bi da nauče od pravoslavlja. Naša Crkva je mala, ali je zato Ruska mnogo uticajnija i mogla bi više da pomogne u vraćanju hrišćanskim idealima . Ipak, možemo se pohvaliti da je za tri godine šabački „Glas crkve“ prodao sto hiljada primeraka „Biblije“, što je izuzetan uspeh i što govori da je naš narod žedan i željan vere. S druge strane, mi ne možemo živeti kao da smo na ostrvu. Ali ne sme Evropa da nam bude jedina alternativa. Moramo sarađivati i sa Jugom i sa Istokom. Važno je naučiti od svih naroda ono što je najbolje, ono što je najplemenitije. Nismo mi izabran narod, kako volimo za sebe da kažemo. Zaboravili smo na svetosavlje, jer dugo nismo imali veronauku, nismo učili ono što bi trebalo. Naša Crkva je mnogo propatila, bila je izgnana iz škola, vojske, ustanova… To sve imalo je pogubne posledice.
Crkva nema prava da se meša u politiku i državne poslove. Kroz sve ovo što nas je snašlo pokazalo se da je najvažniji uzrok nesloga, pogubna nesloga koja dugo traje i koja se vidi na svakom koraku. Kao episkop na Zapadu mnogo puta sam bio u prilici da se uverim u to. Imali smo raskol u Severnoj Americi, ali je to, hvala Bogu, prevaziđeno. Nažalost, i u Srbiji nije bolja slika. Za Srbe je jedini spas da se obože, umnože i slože.
Crkva se izuzetno angažovala tokom egzodusa srpskog naroda iz Krajine. Mogu li država i Crkva da rade zajedničke poslove?
– Prvi put posle Drugog svetskog rata Crkva i država radili su zajedno. Nažalost, bio je to prihvat izbeglica, kada se već urušila jedna politika, i mi smo bili suočeni samo sa posledicama. Ovde u Šapcu prihvatili smo na desetine hiljada izbeglih, ljudi koji nisu imali ništa, i najvažnije je bilo da im obezbedimo hranu i smeštaj. I ovdašnji narod kao i ustanove učinili su mnogo na njihovom zbrinjavanju. Prilikom posete delegacije Svetskog saveta crkava, sa više od 200 članica, njihov predstavnik je rekao da ne može da pomogne jer je u pitanju politika. Mi smo onda učinili akt dobre volje, novčani prilog naših radnika iz Švajcarske od deset hiljada franaka prikazali smo kao da su to poklonili predstavnici drugih konfesija. Tek onda je usledilo „otopljavanje“ i počele su humanitarne akcije. Zapad je u suštini sebičan, i najvažniji im je interes. Pokazalo se da ima i onih drugih, koji duboko saosećaju sa srpskim narodom. Mi imamo izuzetno dobru saradnju s „Karitasom“ kao i sa ovdašnjom Rimokatoličkom crkvom.
Očekuje se održavanje Svetog arhijerejskog sinoda. Da li će predsedavati Njegova svetost patrijarh Pavle?