Milanović, sam u Hrvatskoj

Milanović, prirodno, nije reagovao na ovakav rasplet, dok su drugi članovi SDP podsetili da je ta stranka u Josipovićevu predsedničku kampanju uložila osam miliona kuna i da je on tu stranku na isti način „izdao“ još jednom 1994. kad je napustio njenog tadašnjeg šefa Ivicu Račana i priklonio se političkoj opciji Mike Tripala. Nije pomenuto da je osam miliona kuna bilo malo da otkloni štetu koju je ta veza Josipovića sa Vladom Hrvatske nanela njegovoj predsedničkoj kampanji, a da se o izjavama Zorana Milanovića između dva izborna kruga predsedničkih izbora ne govori.

Trebalo ga je pustiti da govori još deset minuta, pa da vidite šta je sektaštvo, tako je profesor Ivo Banac prokomentarisao „ili oni ili mi“ političku strategiju Zorana Milanovića. “Dio članstva očekivao je da preuzmem ulogu predvodnika svojevrsnog državnog udara u SDP-u, što je meni jednostavno neprihvatljivo“, rekao je Josipović. Nije dodao da bi smenjivanje Zorana Milanovića u predizbornoj godini bilo možda i korisno, ali da je gotovo nemoguće. Šef SDP-a iza sebe ima statut kojim je njegova moć u partijskom kadriranju neograničena te su na mestima na kojim bi mu se moglo doći glave (Predsedništvo) dominantni njemu verni kadrovi.

Pa se Milanović bez teškoća održava i pored bespoštednog obračuna sa bivšim funkcionerom SDP-a a sadašnjim nezavisnim gradonačelnikom Zagreba Milanom Bandićem, kome su, i pored više puta javno ponovljenih optužbi Milanovića o njegovoj umešanosti u korupciju, za vreme predsedničke inauguracije na Markovom trgu aplaudirali, dok su Milanoviću zviždali. Milanović nije u najboljim odnosima ni sa šefom zagrebačke organizacije SDP-a Davorom Bernardićem, koga je ponizio kandidujući za zagrebačkog gradonačelnika neharizmatičnog Rajka Ostojića. Ali se razišao i sa Ostojićem pošto se ovaj priklonio riječkoj struji bivšeg ministra finansija Slavka Linića. Zlatko Komatina iz riječkog SDP-a smatra se najvećim i otvorenim protivnikom Milanovića unutar stranke.

Mada je vešt partijski aparatčik, Milanović nije i vešt političar. Hrvatska je sa njegovom vladom na čelu 12 kvartala (ili tri godine) u ekonomskom padu i za ovu godinu joj Evropska komisija, verovatno na optimizam pogurana iz Grčke, prvi put prognozira rast od mršavih 0,2 odsto. Mada sam Milanović tome nije ni na koji način doprineo, nije uspeo ni da spreči da za njegovog mandata Hrvatska skrene udesno i to opasno udesno. Toliko udesno koliko se za vreme njegovog HDZ-prethodnika Ive Sanadera, zahvaljujući pripremama za ulazak u EU, nikad nije nalazila.

Više od ekonomskih neprilika njegovoj su nepopularnosti doprineli njegovi odlučni stavovi: oko ćirilice, referenduma o braku, protesta veterana. Za razliku od Josipovića, koji se u tim stvarima držao ni tamo ni ovamo, što uvek daje krila goroj opciji, Milanović sa predstavnicima desnih isključivih uverenja nije hteo ni da razgovara. Samo po Ustavu, ponavljao je on dok je Josipović iza te rečenice dodavao uvek i bar jedno „ali“.

Milanovića, u ovoj građanskoj i evropskoj nepokolebljivosti nisu uvek pratili ni svi članovi stranke, često skloniji Josipovićevim političkim igrama sa „ali“. Puls javnosti Milanović nije pogodio ni kad je, zbog Šešeljevih istupa, izostao sa kinesko-istočnoevropskog samita u Beogradu. To je protumačeno kao zanemarivanje nacionalnih ekonomskih interesa.

Namćorluk je osobina koju Milanović deli sa Milanom Bandićem. Ali Bandić sa njim ne deli aroganciju. Verovatno su zato Bandićevi saradnici i građani Zagreba ostali uz Bandića i pošto je on dopao zatvora.