Mišja groznica nije otišla u prošlost

Na Vojnomedicinskoj akademiji nedavno je predstavljena savremena monografija više autora o ovoj, nažalost i dalje aktuelnoj, bolesti. Cilj autora, vrsnih eksperata, bio je da ovom publikacijom bolest „približi“ lekarima i građanima i na taj način omogući uspešnije lečenje i prevenciju ovog oboljenja.

Prema rečima profesora Veselina Skatarića, prvi slučaj hemoragične groznice sa bubrežnim sindromom na našim prostorima opisan je 1951. Tada su dva lekara sarajevske vojne bolnice opisala mladog vojnika sa čudnom bolešću. Pravi, sveobuhvatni opis epidemije HGBS dali su 1962. lekari VMA kod vojnika jednog garnizona u Erdeviku. U toku 1973. bilo je 500 obolelih, 1982. više od 700, 1989. više od 1000, da bi 1994. na ratom zahvaćenom području bivše Jugoslavije buknula do sada najveća epidemija sa nekoliko hiljada obolelih i više od 150 umrlih. Svake godine javljaju se male epidemije u Vojvodini i na jugu Srbije. Približno se u Srbiji javlja 40 do 50 slučajeva sa ispoljenom kliničkom slikom, ali i značajan broj bez takvih manifestacija.

Prva dama srpske virusologije, po kojoj je Srbija postala poznata, profesorka Ana Gligić, istakla je da virus HG pripada familiji Bunjavirida koja ima 200 predstavnika, i svi pripadaju prirodnom staništu, a prenose se posredstvom aerosola ili komarcima.

– Iako se za virusno poreklo bolesti znalo još 1944, do otkrivanja virusa prošlo je 25 godina napornog rada istraživačkih laboratorija. RNK ovog virusa spakovana je u segmente koji omogućavaju genetsku rekombinaciju. Ukoliko u istom glodaru ili bilo kom kičmenjaku u prirodi dođe do infekcije sa dva virusa iste grupe, može doći do razmene segmenata i tada nastaju novi serotipi. Zato danas ima 20 serotipova u grupi Hanta virusa, a u našoj sredini cirkulišu najmanje četiri – objašnjava Gligić.

Ona tvrdi da se ne može reći da je neko područje endemsko žarište, nego da je cela naša zemlja potencijalno ugrožena. Dok u Sloveniji i Hrvatskoj nema smrtnog ishoda od ove bolesti, kod nas je najveća smrtnost na jugu Srbije i na Kosovu. Nosioci virusa su glodari. Kod nas su izolovani sojevi Čačak, Fojnica, Dobrava i Beograd najpatogeniji soj na evroazijskom kontinentu.

Hemoragična groznica za vojsku je veliki epidemiološki problem, upozorio je profesor Radovan Čekanac, a prve klasične epidemije javile su se među vojnicima. Postojanje mnogih puteva širenja, značajno otežava prevenciju bolesti.

– Tokom poslednjih 15 godina, broj obolelih veći je nego u prethodnih 40 godina. Jedino u Vojvodini nema smrtnih ishoda, za razliku od Kosova gde je najzastupljeniji serotip Beograd, koji je najzarazniji. Za vreme NATO agresije epidemija je bilo u vojsci, kao i kod pripadnika žandarmerije u kopnenoj zoni – rekao je Čekanac i napomenuo da je cela teritorija endemsko žarište bolesti, a povremeno se javlja i urbani tip oboljenja. Prema njegovim rečima, mišja groznica i ubuduće će predstavljati problem za našu zemlju, kad je u pitanju vojska, posebno za pripadnike vojske na jugu Srbije.

– U početku bolest nalikuje običnoj respiratornoj infekciji. Sledi skok temperature i do 40 stepeni, praćen malaksalošću i bolovima. Temperatura potom pada, javljaju se krvarenja, ubrzani rad srca, pad krvnog pritiska, sve do šoka. U drugoj fazi javljaju se prvi znaci popuštanja bubrežne funkcije. U trećoj, dolazi do daljeg pogoršanja opšteg stanja bolesnika, izrazite hemoragije, prestanka mokrenja. Moguća su krvarenja, izraženo povraćanje, produbljivanje bubrežne slabosti. Oporavak može da potraje i do dva meseca – objašnjava Jovanović.

Imunitet na određeni tip virusa je trajni. Terapija je simptomatska, a ribavirin se daje samo prvih pet dana. Povoljan efekat ima rana primena hemodijalize, svakodnevno, obično tri do četiri puta. Nakon toga, dolazi do oporavka bubrežne funkcije. Iskustvo naših lekara pokazalo je da, ipak, mogu da ostanu posledice – oštećenje bubrežne funkcije, hipertenzija, krvarenja CNS. Prema našim propisima obavezno je prijavljivanje obolelih, a hospitalizacija se sprovodi prema kliničkim indikacijama.

Prvi put se pominje pre 1.200 godina u Kini

Mišja groznica se prvi put pominje pre oko 1.200 godina u kineskim zapisima. Tek pre oko 100 godina na Dalekom istoku počinju opisi pojedinačnih slučajeva kod mladih ljudi, da bi pre 80 godina u Rusiji oko Urala, u turskoj oblasti, opisane velike epidemije sa nekoliko stotina i hiljada obolelih sa izuzetno velikom smrtnošću. Tokom 30-ih godina prošlog veka u zemljama Severne Evrope počinju opisi velikih epidemija, a bolest je tada nazivana epidemijska nefropatija. Tek 1951. čitav stručni svet saznao je za ovo oboljenje kada je u Koreji, među vojnicima UN, buknula epidemija sa više od 3.000 obolelih i oko 150 umrlih. Od tada počinju opisi skoro u svim zemljama Evrope, pa i u tadašnjoj Jugoslaviji.