Mongoli nisu mučili ni sakatili protivnike

Mada je Džingis-kanova vojska ubijala u dotad nečuvenom broju i koristila smrt u političke svrhe kao proračunato sredstvo za širenje panike, od raširene prakse svog vremena je odstupila na jedan važan i iznenađujući način. Mongoli nisu mučili, ni sakatili. Rat toga vremena često je bio takmičenje u užasu, a tadašnji vladari su poznavali jednostavne i varvarske taktike širenja straha i panike javnim mučenjem ili surovim sakaćenjem. U avgustu 1228, u bici sa Džalal al-Dinom, sultanovim sinom, četiri stotine Mongola je palo neprijatelju u ruke. Znali su da će umreti. Pobednici su Mongole odveli u obližnji Isfahan, vezali ih za konje i vukli ih ulicama grada. Tako su zabavljali gradsku svetinu. Svi mongolski zarobljenici su izginuli u ovoj zabavi za narod, a njihovim telima su nahranjeni psi. Mongoli nikada nisu ovo mučenje oprostili civilizovanim građanima Isfahana, pa su im i naplatili kad je za to došlo vreme. Drugom prilikom, kada su Mongoli izgubili bitku, njihovi pobednici, Persijanci, ubijali su zarobljenike tako što su im zabijali eksere u glave, sedišta njihove duše prema mongolskom verovanju. Ova epizoda je oživela posle jednog veka, 1305. godine, kada je delhijski sultan smrt mongolskih zarobljenika pretvorio u zabavu za narod i naredio da ih slonovi izgaze na smrt. Zatim je izgradio kulu od unakaženih glava poginulih i zarobljenih Mongola.
Svi civilizovani vladari i verske vođe, od Kine do Evrope, oslanjali su se na ovakve surove manifestacije moći; tako su vladali strahom, a potencijalne neprijatelje su terorom odvraćali od pobune… U poređenju sa užasnim nedelima civilizovanih vojski tog doba, Mongoli nisu sejali strah pukom krvožednošcu ili surovošću, već brzinom i efikasnošću svojih osvajanja i naizgled potpunim prezirom prema životima moćnih i bogatih. Mongoli su sejali strah i užas kako su jahali na istok, ali se njihov pohod, pre svega, odlikovao do tada neprevaziđenim vojnim uspesima protiv moćnih vojski i naizgled neosvojivih gradova, više nego krvožednošću ili zvaničnom manifestacijom javne surovosti.
Gradovi koji su se predavali Mongolima bez borbe, suočavali su se sa postupanjem tako blagim i dobroćudnim u poređenju sa užasnim pričama koje su kružile, da su naivno potcenjivali sposobnosti Mongola na drugim poljima. Mnogo je gradova posle predaje poslušno sačekalo da Mongoli napuste njihove krajeve; zatim bi se pobunili. Kako su Mongoli ostavljali samo po nekoliko zvaničnika da upravljaju gradom, bez vojnika koji bi ga čuvali, stanovništvo je povlačenje Mongola pogrešno tumačilo kao znak da se oni više neće vratiti tim putem. Za takve gradove Mongoli nisu imali milosti; brzo su se vraćali, gušili pobunu i potpuno ih uništavali. Uništen grad nije mogao ponovo da se pobuni…
Najbolniji događaj za samog Džingis-kana zbio se u bici u divnoj dolini Bamijan, u Avganistanu, budističkom mestu hodočašća i domu najvećih statua na svetu. Drevni posvećenici su u bok planine urezali džinovske Budine slike, pa čovek samo može da se pita šta su Mongoli mislili o tako ogromnim spomenicima. Tokom bitke, jedna strela je pogodila i ubila mladog Mutugena, najdražeg unuka Džingis-kana. Džingis-kan je primio vesti o njegovoj smrti pre dečakovog oca, Cagataja. Pozvao je svog sina i, pre nego što mu je rekao šta se desilo, naredio mu je da ne plače i da ne jadikuje.
Džingis-kan je mnogo puta plakao u javnosti, i to na najmanji povod. Plakao je u strahu, besu i tuzi, ali suočen sa smrću onoga koga je najviše voleo, nije dozvolio ni sebi ni sinovima da pokažu bol i tugu suzama i jadikovkom. Kad god bi se suočio sa velikim nevoljama ili ličnim bolom, iskaljivao bi se u bitkama. Ne žali, već ubijaj. Veliku tugu pretvorio je u žestok bes koji se izlio na stanovnike doline. Niko – bogat ili siromašan, lep ili ružan, dobar ili zao – nije preživeo. Dolinu su kasnije ponovo naselili Hazari, narod čije ime znači „deset hiljada“ na persijskom, i tvrdili su da vode poreklo od jednog Džingis-kanovog puka koji je brojao deset hiljada ljudi.
Mnogi gradovi bili su potpuno uništeni, ali su godinama istoričari beležili brojeve koji nisu bili prosto naduvani ili izmišljeni – bili su smešni. Persijski hroničari su zabeležili da su u bici kod Nišapura Mongoli pobili užasavajuće precizan broj od 1 747 000 ljudi. To je prevazišlo i onih 1 600 000 ubijenih u gradu Herat. Još je neverovatniji broj koji Juzjani, uvaženi istoričar i besni protivnik Mongola, navodi za Herat: 2 400 000. Kasnije su konzervativniji naučnici osvajanju centralne Azije pripisali ukupno petnaest miliona mrtvih, u toku pet godina. Čak i mnogo skromniji račun, međutim, značio bi da je svaki mongolski vojnik morao da ubije stotinu ljudi. Da je toliko ljudi živelo u gradovima centralne Azije tog vremena, lako bi savladali mongolske osvajače. Mada prihvaćeni kao gotove činjenice i ponavljani generacijama, ovi brojevi nemaju nikakvo uporište u stvarnosti.
Nastavlja se