Ričardu Dokinsu, na jednoj od nebrojenih konferencija na kojima je učestvovao, prišao je jedan čovek, veoma pobožan, i pitao ga – „Šta biste mogli da kažete nekome ko je sreo živog gospoda, Isusa Hrista, ko je hodao sa Bogom više od pedeset godina (…) Gospodine, šta možete na to da kažete, zato što vas uveravam da za vreme mog života to nije bila zabluda?“ Dokins mu je vrlo odrečno i jasno odgovorio – „Ljudski um veoma je podložan halucinacijama“ (aplauz).
Montan, osnivač montanizma (negde u drugom veku), bio je siguran da se sreo sa Bogom. Ne samo da mu se „sveti duh“ obraćao redovno, već je Montan imao običaj i da govori umesto samog Boga, u prvom licu (sic!). U nekom sopstvenom viđenju magičnog broja tri, Montan je putovao sa dve žene, Maksimilijom i Priscilom, koje su tvrdile da imaju slične, božanstvene osobine. Dokinsa, nažalost, tada nije bilo.
Zanimljivu instancu nalazimo u obraćanjima dotične Priscile, koja je tvrdila da joj se Isus obraćao, ali da joj je dolazio u ženskom obličju. Tek stolećima i stolećima kasnije, neke osobe, u grotesknoj kombinaciji feminizma i religije, pokušaće da „feminiziraju“ Boga, ponekad će o njemu (tj. o njoj) govoriti u ženskom rodu. Naravno, to je sveti otac na nebesima, a ne sveta majka, budući da je monoteizam striktno patrijarhalnog karaktera, dajući ženi mesto prostog reproduktivnog mehanizma (do najvećeg izražaja posmatranja žene kao baby-producing machine doći će u katoličanstvu). Biblija jasno kaže da je žena, primera radi, za vreme svog mesečnog ciklusa prljava, te da joj muškarac ne sme prići u to vreme. Pokušaj feminiziranja monoteizma propao je praktično istog momenta kada je i počeo.
Možda i ne treba da naglasim da je zvanično hrišćanstvo (ono koje je bazirano na nikejskom dogovoru) proglasilo montanizam za jeres. Montanisti su zapadali u ekstatični trans i navodno doživljavali mistična iskustva, tokom kojih im se neka „sveta instanca“ javljala (duh, Bog, Isus, Isus kao žena), pa čak i tvrdili da ne samo da govore u „božje ime“, već da je isti Bog govorio kroz njih. To, jasno je, hrišćanstvu nije odgovaralo. Da neka žena koja zapada u trans govori u ime Boga nije bilo mnogo praktično, te je dotične žene bilo nužno ekskomunicirati. Možemo samo da zamislimo koliko je čudna ideja o ženskom Isusu mogla biti zvaničnom hrišćanstvu. Čista jeres.
Danas, zahvaljujući razvoju nauke (prevashodno medicine, neurologije, psihologije, pa i fizike), „mistična iskustva“ su lako objašnjena. Epileptičar, primera radi, može da vidi mnoge stvari koje nisu tu, može da ne bude u stanju da razazna šta je san a šta java. Tumori na mozgu mogu izazvati tako jasne i čiste halucinacije da čovek doslovce može da vidi ispred sebe i Isusa i Elvisa, da ih dodirne, pa čak i da oseti mirise koji nisu tu. Čovek kome srce stane, zahvaljujući nedostatku protoka krvi do mozga, takođe može da vidi, pomiriše, dotakne i čuje neverovatne stvari, dok se mozak bori za život pod nedostatkom kiseonika koji bi inače dobijao pomoću krvi, prizivajući bilo kakvu memorijsku instancu kako bi održao sopstvenu funkciju – kako ne bi prestao da funkcioniše. Tada neki ljudi misle da vide „bela svetla“ i slične nonsense, kad se u stvari ne dešava ništa drugo do smrti mozga koji se batrga da preživi.
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
